Tokio sa njenog ugla

 

 Ana Šerman je američka književnica koja studirala grčki i latinski

 jezik u domovini i od 2001. godine živi u Tokiju.

 Ova knjiga sa posta je bila njeno prvo objavljeno delo, sajt 

 (društvene mreže joj nisu dostupne) https://annasherman.co.uk/index.

                                             

 Ana istinski želela da nauči japanski jezik i odlučila otići za Tokio...

 Svako poglavlje se zove po određenom tokijskom kvartu i

 znamenitostima, postepeno zbližila sa stanovnicima (pogotovo sa

 vlasnikom jednog kafea i njegovom suprugom gde je godinama

 išla da pije kafu) i samo delo za mene bilo interaktivno, poučno i

 važno.

  Na početku svoje putopisne tokijske priče, u hodu učila japanski

 jezik i očekivano se dešavale bezazlene jezičke greške (ljudi sa

 kojima razgovarala se nisu durili na nju).

  Ona je razgovarala sa ljudima u godinama do srednjih generacija i

 njihovi odgovori na pitanje šta za njih Tokio znači u prošlosti i

 sadašnjosti imaju posebnu težinu i jačinu.

  Zašto su je zanimala neka zvona starog Tokia, postepeno će te 

 pronaći odgovore u izvrsnom putopis delu.

 Dobrim delom, knjiga me podsećala na ranije Travel Channel 

 putopis emisije i ko voli spoj istorije, upoznavanja jedne nacije kroz

 prizmu običnog čoveka i putopise, ova knjiga će biti prava za

 vas.

 Ocena 10

 

                                              

 

NSU (dokumentarna priča o ovom umetničkom pokretu)

 

  

 Skice crvenih okruga (album grupe koja se pojavljuje u ovom

 dokumentarnom filmu) https://muaria.blogspot.com/2023/05/skice-veoma-mracnog-ambijenta.html.

 Predviđanja o vatri (,Predictions of Fire') je dokumenarni film iz 1996. od

 strane reditelja Majkla Bensona, koji govori o umetničkom

 pokretu ,Nova slovenačka umetnost'.

 Imao premijeru na Sandens festivalu i Berlinskom filmskom

 festivalu, dobitnik nagrada u Kanadi i Rusiji.

 Možete ga gledati na Vimeu (šteta što nema prevod na srpskom,

 ali ko dobro razume engleski, sa lakoćom će ispratiti isti).

                                           

 Nova slovenačka umetnost je političko umetnički

 kolektiv, osnovan 1984. u doba SFRJ, a samo ime je odabrano,

 zbog kompleksnog odnosa Slovenaca sa Nemcima u prošlosti

 (preciznije II svetski rat i nakon njega).

 Članovi su bili grupa (spomenuću samo one koji su bili

 u ovom filmu) Lajbah, slikarsko umetnička grupa IRWIN

 i Scipion Nasice sisters theatre (pozorišna plesna trupa).

                                             

 

Lajbah u 1983. su imali intervju za tv dnevnik koji napravio

 buru u SFRJ (pogotovo u Sloveniji)

                                          

 Slikarsko umetnička grupa IRWIN u Ljubljani 1984.

                                                  

 Jedan od nastupa pozorišno plesne trupe Scipion Nasice sisters u

 1992.

                                                   

 

Osnivači trupe:Miha Turčič, Dunja Zupančič i Dragan Živadinov

 Ovaj kolektiv jeste bio provokativan i smeo u tadašnje doba,

 sa druge strane su na takav način (to je po mom mišljenju bio jedino

 moguće) da osveste ne samo intelektualce, već običan narod

 da je totalitarizam u bilo kojoj zemlji i političkom

 pravcu je štetan, destruktivan, negativan i otrovan.

 Što se tiče intelektualaca, mislim da su neki razumeli suštinu

 tog pokreta (oni sa širokim shvatanjima, ne ekstremni

 snobovi), a za običan narod je isti bio uznemiravajući, teško zlo i

 uglavnom nerazumljiv. 

 Sam reditelj učestvovao na jednom performansu IRWIN-a 1992.

 na Crvenom trgu u Moskvi i bila mi zanimljiva reakcija građana na 

 taj performans.

 Ovde ima i dramatizovanih delova zasnovanih na istinitim

 događajima (jedan od tih je njihov koncert u Beogradu sa kraja

 osamdesetih) i ti delovi su vešto i upečatljivo odrađeni.

 Jako dobra je bila montaža arhivskih snimaka i fotografija u periodu

 četrdesetih godina prošlog veka, intevjui sa par slovenačkih

 filozofa i intelektualaca (jedan od njih je Slavoj Žižek, veoma voljen

 i cenjen kod nas) su mi bili ozbiljno odlični.

 Ocena 10

 

 

Tri umetničke grane ovde imaju vezu

 

 Goran Gavrić je predavao od 2015. do 2021. godine (prvo kao

 docent, a zatim vanredni profesor) na Fakultetu dramskih umetnosti

 istoriju umetnosti i od oktobra 2022. predaje ili predavao (nisam

 sigurna) na Fakultetu savremenih umetnosti predmet Istorija 

 umetnosti.

                                               

 Na esejističko studijski način, Gavrić uspeo da spoji tri umetničke

 grane u jednu+da imaju ozbiljnu, logičku povezanost.

 Ovde sam se bolje upoznala sa srpskom ratnom fotografijom kao

 foto dokument (počeci jesu bili skromni, opet sa druge strane veoma

 važni na polju grane zvane fotografija).

                                              

 Kult palog vojnika je bio najupečatljiviji u oba velika rata prošlog

 veka i i ovde jača veza između fotografije i jednog 

 američkog filma iz 1998. godine.

 Fotografija i književnost u viktorijanskom dobu mi bila između

 pionirske, jezive, čudne i amaterski nadrealne i posebno me ježio

 jedan fotografski stil u tom periodu (danas opravdano ne bi

 dobro prošao).

                                            

 Jedna od lepših fotografija tog doba (inače, veoma retki su bili

 ovekovečeni srećni/mirniji prizori u tom periodu)

 Jedna šumska životinja bila rado opevana kroz poeziju i 

 fotografiju (ta ista životinja se spominje kratko u narednom 

 poglavlju).

  Film ,Kuća koju je Džek sagradio' ne bih uopšte gledala (u pitanju

 psihološki horor triler iz 2018.), ali mi se svideo način kako je

 Gavrić uspeo da spoji ovaj film sa viktorijanskim 

  stilom fotografije.

                                              

 Poglavlje posle ovog vezano za film i viktorijanskim stilom 

 fotografije bilo u filozofsko sažetom ruhu, naredno poglavlje

 ,Film kroz prizmu tradicionalnih i novih medija' govorio o

 švedskom satirično mračnom filmu iz 2017. ,Skver', koji je 

 savremeno slojevit i volela bih da ga pogledam.

                                              

 Završno poglavlje ,Sociloški i filozofski aspekti filma' je govorilo

 o južnokorejskom filmu ,Parazit' i američkom ,Džoker' iz 2019. i

 mnogo mi se dopalo stilski pisanje ovog poglavlja (teme kao što su

 odnos bogatih-siromašnih, sloboda, sam protiv svih).

                                             

  Na slici dva, Hokaim Finiks kao Džoker je improvizovao ovu 

 scenu sa tim solo plesom (reditelj Tod Filips mu to dozvolio).

 Domaća i strana literatura gde je on izvlačio važne zaključke i

 primenio ih ovde bila obimna i po mom mišljenju, ova knjiga je

 za ozbiljne ljubitelje filmske/umetničke esejistike i studija.

 Ocena 10