Savremena alternativna varijacija na jedan antički mit

 

 Njegovo odlično esejističko prozno delo https://kulturiska.blogspot.com/2026/09/ruzdi-na-eseijsticko-prozan-nacin.html.

                                            

 Pripovedač Umid Rai Merčant

 koji nekada davno bio uspešan fotograf nas uvodi u tri priče: o

 sebi, Vini Apsari i Ormusu Kami....

  Iako bi Vina trebala biti glavni lik, ipak je glavni

 u ovoj priči Rai (srednja zamerka).

 Odrastanja su im bila različita i ispalo da je bilo 

 predodređeno da budu povezani (pogotovo mislim

 na Vinu i Ormusa).

 Nije mi se svideo ovaj tajni/javni ljubavni

 trougao, Ormusova porodica po mom mišljenju je

 tragična na sopstvene načine.

  Ormus, bledunjava ličnost iza

 scene, iako je bio muzički talentovan, vešt i

 originalan po pitanju predstavljanja sebe kao

 muzičara. Ne čudi me što je postao takav, zbog

 porodice koji su mi bili za žaljenje.

  Vina, teška i ujedno narcisoidna

 diva kojoj porodična pozadina i raniji život pre 

 slave mi bio pretužan. Žao mi što ipak nije mogla

 da se popravi kao čovek.

 Rai se bavio sa umetničko angažovanim 

 zanimanjem u vidu fotografije i opisi nekih od

 njegovih radova su mi bili zanimljivi.

 Ruždi je dobro uklopio antički mit (Orfej i 

 Euridika) sa rokenrolom, određenim društvenim/

 političkim promenama i alternativnim stilom 

 života.

 Rai me iznenadio što na kraju pronašao 

 ljubav svog života u vidu Vinine mlađe dvojnice.

  Više bih volela da je to bila osoba koja nije pratila 

 grupu u kojoj su bili osnivači Vina i Ormus.

  Sa našim prevodom, ovo delo ima 544 stranica

 (iskreno, to mi bilo previše i drugi deo ove priče

 sam jedva pročitala do kraja),

 izbacila bih delove sa proširenom pričom o

 Ormusovoj porodici i deo pre Vininog stradanja.

 Ruždi mi više legao u memoarsko/esejističkom 

 ruhu.

  Ocena 6 

Umetnost i humanost-Nadežda Petrović

 

  Kraći utisak o izložbi junakinje sa ove romansirane biografije od

 pre 11 godina

 https://kulturiska.blogspot.com/2015/12/neplanirani-obillazak-odlican.html.

 Olgica Cice živi u Trebinju i radila kao profesorka srpskog jezika i

 književnosti u gimnaziji ,Jovan Dučić'.

 U ovoj romansiranoj biografiji se radi o slikarki Nadeždi Petrović.

                                              

 Odlično su bili primenjivani opisi u prvom i trećem licu, Nadežda

 bila ispred svog vremena u velikom, pozitivnom smislu.

                                           

 Divno je što imala veliku podršku od strane svojih roditelja da

 postane profesionalna slikarka i školuje u inostranstvu. Sa 

 porodicom je bila veoma bliska i povezana.

                                               

  Svesno i ozbiljno odabrala put umetnosti i humanosti (ovo drugo

 je bilo kao dobrovoljac u Balkanskim ratovima i I svetskom ratu

 

 kao bolničarka).

                                               

 Njene slike su ozbiljno remek delo i bila veoma cenjena u Parizu.

                                                 

  Bila jedan od osnivača ,Kolo srpskih sestara', veoma važne

 humanitarne organizacije kod nas, koja i danas postoji (obnovljena

 je 1990. godine).

                                                  
 

                                                 

                                                     

Ocena 10

 
 

Ruždi na eseijstičko prozan način

 

 Njegovi sjajni memoari https://kulturiska.blogspot.com/2016/05/memoar-vredan-citanja.html.

                                                

 Ova zbirka esejističke proze se sastoji sa njegovih govora, intervjua

 i eseja o umetnosti, životu i određenim aktuelnim ličnostima i

 događajima.

 Podeljena u četiri dela, u prvom govori o njegovim viđenjima/

 stavovima o određenim starim pričama iz ranijih epoha.

 Drugi deo posvetio određenim kolegama sa kojima bio u dobrim

 odnosima (jedan od njih je Filip Rot), stavovima o izradi 

 autobiografije i romana, adaptacijama književnih dela kroz sedmu

 umetnost i mnogo mi zanimljiv bio njegov esej o lenjosti kroz

 književnost.

 Treći deo odaje počast međunarodnim kolegama koji su odlučili da

 podignu glas protiv užasne cenzure i nepravde, kao i dva govora 

 koje držao na diplomskoj ceremoniji u dva različita grada i perioda

 (u 2006. i 2015.).

  Četvrti deo je obimna pohvala na račun raznih umetnika (ovde je

 fokus na slikarstvo), iako sam nije slavio Božić, ipak za njega ovaj

 praznik na neki način znači.

  Divna mi bila njegova posveta o glumici Keri Fišer (1956-2016),

 njegova borba sa koronom bila veoma obimna i zanimljivi su bili

 odgovori na Prustov upitnik za časopis ,Vanity fair'.

 Ocena 10

Stanari jedne zgrade iskazali priče za 14 dana

 

 Delo sa ovog posta su priče koje su napisali trideset i šest osoba iz

 Sjedinjenih Američkih Država i Kanade.

                                            

 Nastojnica jedne njujorške zgrade svedoči

 o okupljanjima grupe komšija, gde se neki od njih jedva poznaju.

 Jedina uteha u karantinskom vremenu za vreme

 korona virusa jeste pripovedanje i svaki

 od stanara ispričao svoju priču, bilo da je istinita ili izmišljena...

  Stanari ove zgrade su šarenolike, svojstvene ličnosti nazvane po

 nadimcima.

  Priče koje su svi stanari ispričali imaju realizam, mračnost,

 ozbiljnost (u nekima bilo i komičnih situacija) i otrežnjujuće.

 Nastojnica na početku se suzdržavala da bude otvorena prema

 komšijama, a većina stanara prilikom tih okupljanja ipak zbližila

 (među kojima je i nastojnica) i bili bolji ljudi.

 Pripovedanje ka jednoj ili više osoba na neki način ima

 isceljiteljsku moć (radnja se dešavala u jednom od groznih vremena

 u našoj novijoj istoriji) i u ovom delu bilo slučaj kod ovih glavnih

 junaka.

  Kod četiri priče sam se naježila i sigurna sam da su uvrštene i neke

 istinite priče.

  Skupiti toliki broj pisaca da bi se stvorilo ovako delo mi prvobitno

 bilo blago nemoguća misija, ali moj stav povodom toga jeste da su

 to uspešno uradili.

Blago mi se nije svidela jedna crna statistika koja počinje od drugog

 dana.

  Kraj mi bio neočekivan i tužan istovremeno, žalosno mi što ovo

 delo na Goodreads-u dobilo ocenu 3.16 (ljudi izgleda mrze romane

 ovog tipa i to duboko).

  Ocena 10

   

Lujo Davičo (biografija)

 

 Saša Brajović je redovna profesorka na Odeljenju za istoriju 

 umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu i Fakultetu umetnosti

 Univerziteta Donja Gorica u Podgorici.

 Za osobu koju je opisala u ovoj biografiji se odlučila, tako što njena

 mama imala sećanja na ovog čoveka, u jednom od najgorih doba

 zvano Drugi svetski rat, u okupiranom Nikšiću (Nikšić u doba

 kratkog života ovog čoveka bio okupiran od strane italijanskih

 fašista i nakon njegove smrti nemačkih nacista).

                                              

 Lujo Davičo (1908-1942) je bio baletski igrač, pedagog, 

 kompozitor i učesnik Narodnooslobodilačke borbe.

 Tragovi o njegovim predacima potiču od početka 19. veka i zapravo

 se prezivali Hajim.

 On je bio poslovni partner knezu Milošu Obrenoviću (nabavljao

 novac, luksuznu robu, oružje i municije za srpsku vojsku).

                                             

 

                                                 

    Lujovi roditelji Benko (1871-1913) i Streja (1884-1978).

 

                                                  

 

                                                 

  

 Lujo prvobitno pohađao u Ženevi kod Emila Žak-Dalkroza,

 zatim Školu za ritmiku i plastiku 

 kod Mage Magazinović i uspešno diplomirao u Ženevi

 (zanimljivo da i ona sama pohađala kod Dalkroza).

 On u to doba bio jedini baletski igrač u našim prostorima i  

 veoma cenjen kao samostalni umetnik. Razočaralo me što nije bio

 evidentiran u beogradskom Narodnom pozorištu na neki

 način (tamo je igrao jako dugo i to veoma uspešno)

 

 Nakon završetka igračke karijere, stupio u profesorske vode 1937.

 godine.

                                               

 Ovde su zabeležena tri upečatljiva svedočenja od strane 

 pozorišne i filmske glumice Mirjane Kodžić (majka Maje Volk),

 pozorišnog reditelja i teatarologa Jovana Putnika i muzičkog

 kritičara Pavla Stefanovića.

 Brajovićin zadatak da na neki način rekonstruiše život, rad i

 zaostavštinu ovog važnog čoveka na polju umetnosti i same 

 baletske igre kod nas sigurno nije bio lak. Moj stav jeste da je 

 izvrstan posao odradila i velika šteta što još uvek

 nije snimljen igrani film ili serija o njemu.

 Ocena 10

 

Glumačka klasa koja u ovom sumornom vremenu bila svetlost

 

  RTS je 1993. uradio dokumentarni film ,Grupni portret sa

 profesorom' i snimio neke kadrove u 1990.

                                              

 Glumačka klasa iz 1990. godine gde im profesor bio Vladimir

 Jevtović (jedan od najjačih i najboljih profesora na FDU) je

 poticala sa potpuno različitih područja i ličnosti i dokazalo se 

 mnogo godina kasnije da su oni postali i ostali jedni od najboljih

 i najjačih glumaca.

 Od njih devetoro, samo jedna nije ostala u ovom poslu i to 

 je Karolina Mihailović.

 Evo šta se desilo sa njom sada i kako izgleda https://www.blic.rs/zabava/glumica-je-pre-22-godine-pobegla-iz-srbije-pronasla-nacin-da-se-obogati-i-sada-svakog/wfc4t2z.

                                         

  Nebojša Glogovac (1969-2018) odskakao u pozitivnom smislu,

 sa druge strane bio veoma skromnog ponašanja i jedini koji uspeo

 da jednog kolegu sa klase malo spusti na zemlju

 (Sergej Trifunović). Profesor Jevtović

 za njega rekao da treba da radi na određenim glumačkim pokretima

 i u tome jeste uspeo.

 Odlična biografija posvećena njemu https://kulturiska.blogspot.com/2022/08/glogi.html. 

  Sergej Trifunović je jedan od dvoje najmlađih sa ove klase (druga

 osoba je Nataša Ninković) sa kim profesor Jevtović morao najviše

 da radi i na početku, Sergej nije puno obećavao zbog manjka

 poštovanja autoriteta.

 Vremenom, Sergej shvatio da bi mogao više ceniti autoritete i

 film gde glumio odličnog negativca (njemu te uloge već godinama

 uspešno leže) https://kulturiska.blogspot.com/2024/12/volja-sinovljeva-utisci.html.

 Da nije upisala glumu, sigurna sam

 da bi Nataša Ninković bila uspešan model (naravno

 postala i ostala uspešna glumica). Za 

 

 nju profesor Jevtović rekao sličnu sugestiju nalik 

 klasnom kolegi Nebojši.

 Televizijska adaptacija jedne pozorišne predstave

 gde glumila sa dvoje klasića https://kulturiska.blogspot.com/2023/05/pokrenuta-istraga-protiv.html.

  Boris Pingović tokom studija na FDU bio jedan

 od najzatvorenijih ličnosti u svojoj klasi, a sa 

 druge strane bio jak timski igrač i porodica

 prvobitno nije bila oduševljena time da

 upiše FDU. U pozorištu rado angažovan i sa 

 starijim kolegom Nebojšom Dugalićem ima 

 godinama uspešan kabare (zanimljivo da Dugaliću

 profesor bio isto Jevtović).

 U ovoj duodrami mi bio odličan https://kulturiska.blogspot.com/2020/06/duodrama-o-ljubavnom-trouglu.html.

 Danijela Nela Mihailović u ovom dokumentarnom 

 filmu ispoljila kraći smeh koji mi bio smešan, 

 Nela posle fakulteta postala i ostala

 uspešna u pozorištu, filmu i televiziji i dobitnica 

 nagrade ,Žanka Stokić' u 2025.

 Danielu Kuzmanović Pavlović na žalost slabije

 poznajem po pitanju glumačkog angažmana (jedan

 od dužih angažmana bio joj u dno seriji koja na žalost

 dalje traje jeste ,Igra sudbine' u ulozi Katarine

 Ilić). Oduševilo me što uspela završiti fakultet, 

 ujedno odgajiti dete.  

  Vojin Ćetković isto bio jedan od zatvorenijih

 ličnosti u svojoj klasi i sa razlogom bio zabrinut

 da li će nakon fakulteta imati glumački angažman.

 Profesor Jevtović radio dosta sa njim i bio odličan

 u ovoj predstavi https://kulturiska.blogspot.com/2023/07/potrudili-su-se-da-odrade-pozorisnu.html.

 Ipak, nije imao razloga za brigu, pošto postao 

 

 jedan od angažovanijih glumaca iz svoje klase.

 Danijela Ugrenović (1969-2022) bila istaknuta

 i uspešna glumica u Narodnom pozorištu. U ovoj predstavi bila

 odlična https://kulturiska.blogspot.com/2020/05/da-li-za-njega-zivot-bio-san.html.

 

  Oni kao celina su bili sjajni i svidelo mi se što

 profesor Jevtović svesno odabrao različite tipove

 ličnosti i iz drugih gradova. Ostavili su ozbiljan,

trajni trag na umetničkoj sceni. 

 Trebao je RTS napraviti ovakav serijal ne samo za 

 FDU, nego i druge fakultete gde se studira

 gluma u široj našoj zemlji.

  Ocena 10          

 

Selinino specifično obrazovno i duhovno sazrevanje

 

 Elif Batuman je američka akademistkinja, novinarka i književnica 

 turskog porekla.

 Objavila jedan memoar i dva romana, a za prvi roman o kom će

 biti reči na ovom postu je bila finalista za Pulicerovu nagradu u

 kategoriji najbolja fikcija u 2018.

 Radi kao pisac u magazinu ,Njujorker'.

                                          

 Selin je brucoškinja lingvistike na Harvardu i na početnom

 kursu ruskog jezika, upoznala

 starijeg kolegu Mađara Ivana i postala prijatelj sa Srpkinjom

 Svetlanom.

 Selin i Ivan nikako da pokažu jedno drugom ljubav

 

 i odlučila prihvatiti posao u jednom mađarskom selu, da bi bila

 bliže njemu...

   Naslov romana mi delovao grubo, a zapravo ga Elif svesno

 nazvala po istoimenom delu Dostojevskog (preporuka da 

 pogledate našu pozorišnu verziju sa ovog linka

 https://kulturiska.blogspot.com/2024/04/pojedinac-kog-na-zalost-dozivljavaju.html).

Sama Elif je studirala rusku književnost na Harvardu.

  Selin je naivna, izražava se sa izrazito književno filozofskim

 pojmovima i par puta bespotrebno zakomplikovala sebi život.

 Lepo sa njene strane bilo da pokuša pomoći marginalizovanim

 licima (to je u prvom delu knjige), potrudila se najbolje što može

 da predbrodi svoje strahove od odbačenosti.

  Najbolja prijateljica u vidu Srpkinje Svetlane mi bila zabavna,

 otvoreno iskrena i otresita. Njihovi pariski događaji su mi

 bili za uživanje u vidu čitanja.

 Mađar Ivan mi bio na početku ok prilikom upoznavanja sa Selin i

 kasnije bila odbojna njegova udaljenost, njihove mejl prepiske i

 previše čitaj između redova razgovori uživo. I bio je u pravu njen

 psihoterapeut (da više nema ništa sa Ivanom).  

 Drugi deo ovog specifično obrazovnog i duhovnog sazrevanja

 ove glavne junakinje jeste odlazak u mađarsko selo, radi 

 podučavanja engleskog za decu i tinejdžere.

  Tamo doživela lepezu pozitivnih i negativnih stvari i kulturno

 društvene šokove. Nije mi se svidela njena tugaljivost na kraju ove

 priče (da sam na njenom mestu, bila bih srećna što sam boravila i

 radila u drugoj državi preko leta) i Ivan uopšte nije bio za nju.

  Pošto je ovo polubiografsko delo, očekivala sam više.

 Bilo bi super da pronađem nastavak Selinine priče u vidu knjige

 ,Ili/ili' (zasada, nije prevedena na srpski, koliko znam), a trebala

 biti filmska adaptacija u 2019. (nije se realizovala).

  Ocena 7.5