Vinsent Van Gog (1853-1890) je bio holandski slikar
postimpresionizma i zanimljiv mi podatak da tek u svojim
kasnim dvadesetim počeo da slika.
Ovo delo je memoarsko dnevničkog karaktera, sa pismima koje
deset godina slao svom četiri godine mlađem bratu Teu (1857-1891).
Njih dvojica su bili veoma bliski, a Teo bezuslovno finansirao svog
brata umetnika i razumevao Vinsentove emotivne nagle promene
u raspoloženju. Podržavao njegov put slobodnog umetnika, a
zanimljivo da Teo bio trgovac umetninama.
Ne bi se znalo za ova pisma, sve dok Teova udovica Johana zvana
Jo (1862-1925)
nije rešila da ih objavi. Ona je zaslužna za promovisanje
Vinsentovih radova nakon njegove tragične smrti.
Oduševili su me Vinsentovi opisi boja koje koristio za radove,
motivi za izradu određenih slika, otvoreno govorio bratu
o borbi sa svojim mentalnim zdravljem.
Samo delo ima 226 stranica, a uopšte nisam osećala da ima toliko.
Dosta se selio iz grada u grad (jedan od uzročnika njegove
mentalne nestabilnosti u vidu halucinacija, psihotičnih
epizoda i depresije), teško mu padalo što je bio odbijen od strane
Kornelije Ki Vos Striker (1846-1911), koja Vinsentu bila
rođaka (sestra od tetke), ujedno udovica sa sinom. Od tada, bio
odbijen još jednom od strane žene iz Londona.
Međutim, Vinsent imao tešku vezu sa Sien Hurnik
(1850-1904), koja tada bila trudna prostitutka, a Vinsent se brinuo o
njoj, njenom sinu Vilemu i ćerci Mariji. Očekivano, ta veza je bila
veliko ne za njegovu porodicu i Teo na početku nije iskazao svoj
stav povodom iste (kasnije bilo očekivano suprotno).
Voleo je dosta da slika portrete, autoportrete, prirodu,
običan narod i samo jedno delo uspeo da proda tokom svog života
(,Crveni vinograd').
Ocena 10
Нема коментара:
Постави коментар