Stvaran foto Nemanjin i Robertov svet

 

  Dokumentarno kao iluzija https://kulturiska.blogspot.com/2023/04/dokumentarne-fotografije-kao-iluzija.html.

 Nemanja Knežević i Robert Marin (Slovenac) su priredili izložbu

 fotografija u galeriji Artgeta ,Stvaran svet je tamo negde' i trajaće

 do 18. maja.

 Nemanjin sajt (njegov poslovni Cv je bogat i radio sa grupom

 ,Koikoi' https://muaria.blogspot.com/2021/06/alternativniindi-rok-pozivi-u-stranu.html)

 https://www.nk.rs/.

 Robertov Instagram https://www.instagram.com/dvatridevetnula/.

                                         

                                                 

                                                

  Nemanjine fotografije imaju čisto profesionalne crte i blago 

 spontano umetničke (neke od tih fotografija bi bile savršene za

 reklame).

 Robertove fotografije su više spontanije, provokativnije (ova sa

 crnom macom i štiklama mu spadaju među najbolje) i blago gadne.

 

 Ima jedna fotografija koja je intimino provokativna (da sam je

 tu priložila, onda ne bi mogao ovaj post da se objavi) i meni lično

 bila između grozne i blago jeziva.

  Stvaran foto svet od strane njih dvojice jeste među jačim viđenjima

 pravog života kroz objektiv.

 Ocena 9.5

                                   

Sećanja bivše...

 

  Jasna Levinger Goj je lingvistkinja i psihoterapeut koja je rođena

 u Bosni i godinama živi i radi u Velikoj Britaniji.

                                        

   Jasna Levinger pre tih zala i užasa imala porodični mir, istaknutu

 karijeru u svojoj prvoj struci. Ona sama, ni njeni najbliži nisu slutili

 da će morati otići iz svog rodnog grada Sarajeva...

                                          

  Sa većinu kolega se jako dobro slagala pre rata, studenti su voleli

 njene časove. Roditelji kao i ona su bili skrhani što se država u

 kojoj živela raspala drastično, bolno i krvavo. Oni su 

 jevrejskoj porekla (porodice oba njena roditelja su jedni od retkih

 jevrejskih porodica koje su preživele II svetski rat u

 Bosni i Hercegovini), ali se svo

 troje osećali kao Jugosloveni. Jevrejsko poreklo prigrlila tek u

 tim najmračnijim i najgorim periodima.

  U jednom hrvatskom

 mestu su privremeno boravili, Jasna u tim teškim i sumornim

 danima se jako borila (posebno zbog tate koji u par navrata

 bio između života i smrti) i jednom ,novinaru' direktno i jasno

 rekla istinu o određenim događajima. 

 Beograd im bio još jedno privremeno rešenje (samo duže trajalo i

 na žalost, njen tata nije dugo poživeo, ali je tada bio na

 bezbednom) i drugi put, ispočetka za

 bolji život.  

  Pravi prijatelji, kontakti, okolnosti i nešto sreće su bili presudni da 

 ona i njena mama se trajno presele za Veliku Britaniju.

                                            

  Par prijatelja joj skrenulo pažnju u Britaniji da bi trebala otići

 kod terapeuta i opravdano, Jasni trebalo snage za tu važnu stvar.

  Nju tamo su gledali kao dobru, obrazovanu i veoma pametnu

 osobu, ali imala jakih problema sa par članova svoje šire porodice

 (kasnije, odlučila da uči za psihoterapeuta). 

                                     

                                          

   Neobična je priča kako se Jasna na kraju udala za Neda Goja i

 bilo mi drago što iako se nastanila u tuđini, ona pronašla sreću, mir i

 punoću života. Pomirila sa tim članovima porodice, Ned na

 žalost dugo nije poživeo (uspela je završiti neke njegove radove) i

 ova sećanja je Jasna prvo napisala na engleskom (razumljivo).

  Volela bih da pročitam i englesku verziju, delo je memoarsko

 jako, kritičko, tužno, dirljivo i poučno. Politika se veoma malo

 spominje (veliki plus), delo svakako bolje od određenih filmova

 i serija koje se bezuspešno bavile ovom teškom, osetljivom i

 tužnom temom. 

  

  Ocena 10

  

                                           

   

Motoristika...

 

  Smrtonosna motoristika je bila drama Aleksandra Ace Popovića

 koja premijeru imala 10 dana nakon njegove smrti (19. oktobar

 1996.) u Subotičkom narodnom pozorištu (pogledaću i tu verziju).

 Ovde će biti verzija iz Ateljea 212 iz 2007. godine, koju su 

 dramaturgiju radili Egon Savin i Nebojša Romčević (samu predstavu

 režirao Egon Savin), dok ovu televizijsku adaptaciju radio 

 Milivoje Miško Milojević.

 Ateljevska verzija bila odigrana 134 puta, premijeru imala 

 2005, a 10 godina kasnije imala poslednje izvođenje. 

                                           

  Marela bila u bolnici sa još tri žene i kasnije otkrila da njen

 momak Dule varao sa Silvanom Havajkom. Dule shvati da je

 pogrešio oko Silvane, pokušava se vratiti Mareli...

  Isidora Minić (Marela) bila odlična u glavnoj ženskoj ulozi žene

 koja bila jako odana Duletu i on je gadno povredio. Tražila

 se u vezi sa osobom koja je potpuno drugačiji životno

 intelektualni nivo (jako suprotan od Duleta) i lako 

 uspostavila odnose sa tri žene.

 Ankica, (veoma dobra Milica Mihajlović, opet imala jače uloge od 

 ove), Marica (jako dobra Tanja Pjevac, šteta što njen lik bio 

 sporedan i najmanje pričao od ženskih, sporednih likova) i Anica 

 (Ana Franić sa njenom glumom ovde bila ravna linija). 

 

 Dubravku Mijatović (Silvana Havajka) su uspešno spoljno poružneli

 

 i što se tiče njene glume, čista desetka.

  Nenad Jezdić kao Dule bio najubedljiviji u monologu, pevanju i

 malo plesu, njegov lik shvativši veliku, posebnu grešku pokušao

 dobiti drugu šansu. Dule je preemotivan, burnog ponašanja,

 radi nestabilan posao i ne drži se pravila.

  Mladen Andrejević (profesor istorije Svetislav Sveta Apostolović)

 ubedljiva gluma osobe koja po ličnosti, postupcima i razmišljanju 

 potpuno suprotan od Duleta (ozbiljan, odmeren, zaposlen i drži

 se pravila).

  Velike pohvale za Sofiju Juričan (medicinska sestra Pavica) koja

 odglumela taj lik sasvim prirodno.

 Nađa Sekulić (Milisava policajka), jedna od najupečatljivijih 

 sporednih uloga.

  Mihajlo Miša Janketić (čika Dragi), živopisno i maestralno 

 odglumio čoveka naše svakodnevnice, baš dobar bio i Nenad 

 Ćirić (kafedžija Gane).

 Par epizodista nije bilo potrebno, scenografija svesno bila 

 jednolična, mračna i sa malo promene rekvizita, delovi sa 

 pevanjem (na kraju same predstave iskreno to nisam očekivala)

 su mi bili između smešnih i čudnih.

  Predstava ima smeha, važnih tema za razmišljanje i razgovore i

 dirljivosti (ljudi koji žive prosečnim i pomirljivim životom su

 tu prikazivani ljudski i gledalac se može poistovetiti sa njima).

  Ocena 9

 

                                              

 

Uspomene na njena dva muža

 

  Lučana Popović Miloš je bila profesorka engleskog jezika, rođena

 u Zadru i objavila dve knjige (među kojima i ovu sa posta).

                                           

 Prvi njen muž bio istaknuti vojni pilot i psiholog Ranko Popović,

 dok drugi muž bio jedan od krupnih u tadašnjoj službi Jovo Miloš...

                                             

  Sa prvim mužem i njihovom zajedničkom ćerkom Zarijom.

  Velika je tuga prerana Popovićeva smrt i fini su bili opisi njihovog

 upoznavanja (jedan deo tog upoznavanja imao simpatičnu crtu).

 Zanimljivo u ovoj autobiografsko/biografskoj priči što su njih

 troje imali jedan zajednički susret (trajao veoma kratko i sa 

 poštovanjem) i ispalo suđeno da ona nešto kasnije stupi u

 drugi brak. Popović bio veoma cenjen, poštovan u obe struke i

 postepeno pomiren da neće dugo poživeti (imao je težu bolest).

                                             

  Sa Milošem bila srećom jako dugo u braku, njegova deca iz

 prvog braka su nju i njenu kći jako dobro prihvatili (još su u

 kontaktu i povremeno se viđaju). Miloš je prolazio kroz razne

 poslovne probleme zbog porekla i samog posla.

  Uspomene na njena dva muža su opisane lepršavo

 realističnim rečenicama, osvrti na sopstveno detinjstvo, mladost,

 školovanja slikovito odlični i tokom užasnih devedesetih, uspevala

 stoički da se drži i poseti svoj rodni Zadar posle dužeg vremena.

  Popović i Miloš nju nisu sputavali, ograničavali i osetila sam da je

 bila intelektualno, duhovno i emotivno

 ravnopravna sa obojicom. I jesu obojica bili 

 čuvari na svojim frontovima, delo jeste kratko, ujedno poučno i

 zanimljivo za čitanje (po mom mišljenju).

 Ocena 10

 

 

Sanjarka i realista se upoznaše...

 

  Ipak me ova njena knjiga pozitivno iznenadila

 https://kulturiska.blogspot.com/2022/10/jedno-iznenaenje-je-ispalo.html.

Avi se smučilo upoznavanje preko interneta i prijavila za 

anonimni kurs književnosti u Italiji. Tamo se pojavio poseban

muškarac i nakon povratka u London, ona i Met će probati da

se u potpunosti zavole sa manama i može li njihova veza biti

na duže staze, ujedno zavolevši svoj i život onog drugog?

  Avin lik mi bio mio, super optimističan koji širi pravu, pozitivnu

 energiju i nekada, u ljude gleda previše ružičasto.

  Met imao finu romantičarsku crtu, iskren, direktan, hoće previše

 da udovolji drugima i ume biti previše leden+ preterani je

 radoholik.

  Posle kad se vratili kući, bilo mi kristalno jasno da takav spoj

 ozbiljno ne ne (Avi je trebao neki umetnik sa stavom, Metu neka

 poslovna žena ortakinja), al' Kinsela napravila čudo sa ovim

 delom i uspela spojiti par koji u stvarnom životu već bi se razbucao

 posle par meseci zabavljanja.

 Avin pas Harold je šou za sebe i spada među najupečatljivije

 uloge svoje rase u modernoj književnosti.

  Njihovi prijatelji, šarenoliki, originalni i veoma posebne ličnosti

 (upečatljivije su mi Avine prijateljice), italijanski trenuci u knjizi

 su bili za uživanje i smeh, londonski trenuci ispali između 

 nepotrebno napetih, trzavica koje su ispale kao slabija moderna

 tv serija i nisam se kliknula sa poglavljima kada je Ava upoznavala

 Metovu porodicu.

  Pretposlednje poglavlje mi bilo najbolje, najživopisnije i 

 najsnažnije opisano po pitanju ključnih trenutaka para koji uspeo

 prihvatiti sve različitosti i mane onog drugog i zavoleti u

 potpunosti.

 Ocena 8.5 

                                                

Užička moderna verzija o...

 

  Šta je Arnolf planirao?

 https://kulturiska.blogspot.com/2024/03/arnolfov-kompleksan-lukav-plan-je-bio.html.

 

 Molijerova komedija ,Tartif' imala premijeru u Versaju 1664. godine,

 ali bila zabranjivana sve do 1669. godine zbog teme.

 U našoj verziji, premijeru imala 2002. godine i dobitnik mnogobrojnih

 nagrada. Reditelj Miodrag Milanović. Predstava se izvodi i dan

 danas u našim pozorištima, Užičani su davnih dana izvodili tu

 predstavu (1948.), a evo i dokaza https://uzickopozoriste.rs/index.php/o-pozoristu/istorija-pozorista/sve-igrane-predstave/item/91-tartif.

 Istorijat još naših pozorišnih verzija (pre užičke)

 https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%B8%D1%84.

 Bio je korišćen prevod pesnika, esejiste i prevodioca Sime 

 Pandurovića (1883-1960). Ova verzija je iz 2003, televizijsku

 verziju režirao Miško Milojević.

                                       

 U kući plemića Orgona, dospeo je Tartif, čovek kog skoro svi

 ukućani ne vole (osim Orgona i njegove majke gospođe Pernel koji

 gledaju u Tartifa kao iskrenog, pobožnog i čestitog čoveka), pošto

 su osetili njegovu pravu i lošu prirodu...

  Nisam očekivala da će biti moderno obučeni likovi, sa druge 

 strane mi to nije predstavljalo problem. Vahidin Prelić (Tartif)

 iskazao u pravoj meri grimase svog naslovnog lika koji je prikaz

 dvostrukih ličnosti i to podmuklih.

  Igor Borojević (Orgon), Divna Marić (Orgonova žena

 Elmira) i  Ivana Kovačević (Marijana, Orgonova i Elmirina

 kći dosta dobri, Tanja Jovanović (Marijanina

 prijateljica Dorina) čista dikcija i najubedljvije glumila u ovoj

 predstavi. Drugu najubedljiviju ulogu ostvario Slobodan 

 Ljubičić kao gospođa Pernel.

  Vladimir Kurćubić (Damis, Orgonov i Elmirin sin i Marijanin

 rođeni brat) i Nemanja Ranković (Valer, Marijanin verenik) mogu

 proći.

  Više bih volela da muzike nije bilo u ovoj predstavi, scenografija

 minimalistička i sasvim dovoljna istovremeno (portreti su mi se

 svideli) i užičko moderno viđenje o licemernim i lažnim osobama,

 naivnosti i da takvima može se stati na put je u 99% slučajeva bila

 uspešna.

  Ocena 9.5  

 

  

Pojedinac kog na žalost doživljavaju...

 

  Odlična manje poznata pripovetka F.M Dostojevskog

 https://kulturiska.blogspot.com/2022/05/zasto-je-on-vecni-muz.html.

  Dostojevski je ovaj obiman roman u dva toma ,Idiot' pisao u

 periodu 1863-1869 i objavljen je 1869. Taj roman je pretočen u

 nekoliko uspešnih pozorišnih predstava i filmova.

 Ovde će biti o našoj pozorišnoj verziji (Narodno pozorište), koja

 imala premijeru 22. decembra 1995. godine. Snimak oba dela

 ove predstave je bio iz 2001.

  Prvi deo

                                         

  Mladi knez Lav Nikolajevič Miškin se nakon nekoliko godina

 provedenih u Švajcarskoj, vraća u Petrovgrad. Pre dolaska u

 Petrovgrad, upoznao sa Rogožinom Partenom Semjonovičem i 

 Miškin se ne svojom voljom našao u ljubavnom trouglu...

 2. deo

                                        

  Miškin se oporavlja, ali sada razapet po pitanju sa kojom bi bio.

 Nastasjom Filipovnom ili Aglajom Ivanovnom...

  Nebojša Dugalić (Miškin) kao nosilac ove glavne, ozbiljne i velike

 uloge je fantastično izveo u oba  čina. Miškin je lik koji pokušavao

 kod svih ljudi koje upoznao da pokaže šta je istinska dobrota,

 duša i kod određenih, probudi ozbiljnu savest i saosećajnost.

 

  Ipak, njegov lik većina doživela kao idiota (zato je naslov ovog

 dela), što mi je istinski žalosno i to veoma.

  Ivana Žigon (Nastasja Filipovna), moćno upečatljiva gluma žene

 za koju društvo mislilo da je teško zlo, koristoljubiva i previše

 sarkastična. Istina o pozadini njenog lika je veoma tužan i potresan,

 njoj crvene haljine su prekrasno stajale i lepo pevala melodije.

  Daniela Kuzmanović Pavlović (Aglaja Ivanovna), na nivou

 gluma žene sa finim šarmom, iskrenošću (na nekim mestima,

 ta iskrenost bila u pogrešnim trenucima) i dobrih namera. Ona je

 nosila bele haljine i u duo dijalozima (sa Dugalićem i Žigon 

 najviše) bila odlična.

  Tihomir Arsić (Rogožin Parten Semjonovič), srčan, emotivan bio i

 jako se saživeo sa ulogom čoveka koji strastveno voli, daje šakom

 i kapom, ali previše ljubomornog, sebičnog i razbacivao sa 

 novcem. 

  Boris Pingović (Ivolgin Gavrilo Ardalionovič), očekivano dobra

 gluma osobe koja na početku imala rezerve prema Miškinu i

 kasnije ga neopravdano zamrzeo.

  Mihajlo Lađevac (mladić Ipolit) izveo odlične, duge replike

 mladića za koji veruje da ništa u stvarnosti ne postoji (već dugo

 živi na Novom Zelandu i bavi se tamo pozorištem).

  Ova glumačka podela (kao i još njih koje nisam nabrajala) su

 uspeli da izvedu godinama predstavu u dva čina koja traje skoro

 tri sata (sa jednom pauzom između činova). Za neke kojima je

 knjiga sigurno odbojna, mogli bi prvo da pogledaju ovu vrednu,

 tešku i poučnu predstavu.

  Ocena 10

                                      

Posle 5 godina, ona sreće...

 

 Drugi deo ove trilogije slabiji od prvog

 https://kulturiska.blogspot.com/2023/10/njih-tri-u-novim-zivotnim-izazovima.html.

                                             

Lusi Čerčil sa rođakom Šarlot otišla na svadbu svoje prijateljice

Izabel na ostrvu Kapri. Džordž Džao, Kinez iz Hong Konga 

 bacio oko na nju, a njoj on privlači i odbija istovremeno. Desio

 se ,problem' koji su oni prouzrokovali i pet

 godina kasnije, ona ga sreće...

  Lusi se predugo stidela svog kineskog porekla i više cenila svoje

 bele korene (razlozi su ozbiljno teške i tužne prirode). Ona

 jako voli umetnost, svoj posao i porodicu, nego joj

 trebalo par događaja (među kojima na ostrvu Kapri) da

 budu realizovani i shvati šta je u stvari najvažnije u životu.

 

 Džordž jeste povučeniji i blago zatvoreniji od nje, a opet ima istinsku dušu

 koja nije opsednuta materijalnim, ne glumi nešto što nije kao

 ličnost i baš takav bio potreban za Lusi.

  Sesil (Lusin verenik) je iritantno bogataški belac i teško

 materijalno društveni kompleksaš, Lusina porodica u vidu brata

 Fredija i njihove mame su baš super, Šarlot (njihova rođaka)

 mi na početku žestoko smetala (ona je bila krivac za ,problem') i

 u kasnijim poglavljima ispala čovek.

 

  Od sporednih likova, mnogo mi se dopao Oden (on vodi 

 poseban duhovno umetnički život i posavetovao Lusi pravim

 rečima), Rouzmeri (Džordžova mama) je žena sa stavom, prirodno

 šarmatna i blago komična.

  Kraj me oduševio i raznežio, Kvan ovo delo napisao za samo

 četiri meseca (super brzo za roman), a planiralo se razvijanje

 filmske verzije u 2020. godini. Trenutno je upitno da li će

 uopšte biti filmske verzije. I naslov romana se pominje samo 

 jednom (razlog nije bezvezan).

  Ocena 10

Odnos 9 likova prema italijanskom gradu i luci

 

  Duo komedija/drama čiji je on autor

 1. Originalna pozorišna verzija https://kulturiska.blogspot.com/2022/06/slika-supruznika-kroz.html.

 2. Televizijska verzija koja je bolja https://kulturiska.blogspot.com/2022/06/slika-supruznika-u-tv-adaptaciji-bolja.html.

 Miloš Radović je autor predstave ,Trst' koja se davala u Ateljeu

 212 5 godina (2011-2016). Rediteljka Alisa Stojanović, dok

 ovu televizijsku adaptaciju iz jula 2014. radio Predrag Sinđelić.

                                               

  Odnos 9 likova prema italijanskom gradu Trst...

  Branka Petrović i Feđa Stojanović (majka i sin) su jako dobro

 odglumili odnos starijeg roditelja i deteta gde u nekim trenucima

 uloge bile zamenjene kad su se smestili u hotelsku sobu. On

 želeo imati očinsku figuru, dok ona jedva otkrila istinu o njegovom

 ocu.

  Jelisaveta Seka Sablić (Milanka) i Branislav Zeremski (Vinko)

 takođe bili dobri i Milanka imala razlog da se osveti Vinku.

  Glas Dare Džokić (majka) sigurno bio slabašan zbog neke

 prehlade, njen lik previše živeo u prošlosti (kad je bila mlada u

 tom Trstu) i svideo mi se način njene glume. Isidora Minić (ćerka)

 uzaludno pokušavala otreznuti majku da majčin Trst i sadašnji

 Trst nimalo nisu isti (i ona je bila odlična).

 Milica Mihajlović i Miloš Klanšček (majka i sin) odglumeli 

 odnos roditelja i deteta veoma dobro. Ona žali što uopšte razmazila

 svog sina i dovela u Trst, on je u nekim delovima bio razmažen i

 sebičan (na kraju, bilo mi sina i žao).

  Svetozar Cvetković kao umetnik koji jedini došao sam da

 okonča usporeno svoj život, žaleći sa prošlim danima kada

 je cela njegova porodica bila živa ispao osrednji (dve obrade doduše

 dobro pevao). Njegov lik iskreno bio bespotreban, on u ovom 

 pozorištu imao bolje i jače uloge.

  Katarina Žutić kao majka koja došla u hotel gde su svi likovi

 prethodnu noć boravili se baš kratko pojavila i bila ok.

  Kineskinja Pan Pinjan (recepcionerka i sobarica) ok, scenografija

 sobe mi se jako svidela i znam da je bilo ne moguće odvojiti likove

 za svih 5 soba i prelazak iz jednog dela u drugi ispao dobar.

  Ocena 9

   

Nije očekivao da će njegova pojava...

 

 Marina Vujčić je hrvatska književnica, kolumnistkinja, urednica.

 Instagram https://www.instagram.com/marina.vujcic/.

 Fejsbuk stranica https://www.facebook.com/mvujcic/?ref=hl.

                                            

  Oliver nervozno iščekivao svoj 50. rođendan (na žalost, njegova

 rođena sestra bliznakinja Elena poginula na njihov rođendan pre 26 

 godina), pošto tada planirao popušiti pedeset cigareta. Dok je

 šetao gradom, nije ni slutio da će njegova pojava uticati na...

 

  Njegova misija bila samo da to uradi za 24 sata i ništa više. Troje

 neznanaca koji se direktno ne poznaju (niti su poznavali njega) 

 bili pod snažnim uticajem Oliverove kratke pojave spolja.

  Atmosfera tog romana je bila filmsko dramatična ili u formi 

 četvoro epizodne serije, Vujčić jasno i direktno prikazala 

 to troje ljudi: Gretu (depresivna je zbog velikog bola), Magdalenu

 (očajne majke dvoje male dece nije imala pojma o suprugovom

 pravom zanimanju) i Viktora (momak potencijalni novinar koji

 zbog tužnog i tragičnog razloga ne može spavati sa nekim u 

 krevetu).

  Svako poglavlje označavalo sat i minut sva četiri glavna junaka,

 gutala sam stranice ovog dela (jako me zanimalo kako će se

 dan njih troje zaokružiti, za Olivera sam očekivala takav završetak

 dana) i Rade Šerbedžija (njen prijatelj i za njega napisala tekstove

 za par pesama) jeste bio u pravu da to jeste sjajan, baš sjajan 

 roman.

  Svo troje su završili ovaj dan na zaslužen, pravi i jak način i

 velika preporuka!

  Ocena 10  

 

                                           

Sa 9 godina...

 

 Slavimir Stojanović Futro je multipraktik po pitanju zvanja

 vezane za ilustracije i grafički dizajn.

 Radni opus https://www.slavimirstojanovic.com/.

 Instagram https://www.instagram.com/slavimir.futro/.

                                        

 Sa devet godina, Sava Nikolić je pao na glavu i doživeo težak

 potres mozga uz potpuni gubitak pamćenja...

 Ima dosta stvari koje su zasnovane po istinitim događajima (na

 naslovnici je sam autor kao dečak) i jedna od njih jeste da je

 Futro kao mali zaista imao događaj kao Sava.

                                            

                           Ilustrator Darko Miladinović (jedna

 od odličnih ilustracija u ovoj knjizi)

 Glavni junak sporo i temeljno vraća pamćenje (tu ima i veoma

 tužnih događaja na tom putu), borio sa poslovno emotivnim

 sagorevanjem, poboljšanju odnosa sa bratom i ocem i tok radnje

 sam sa lakoćom ispratila.

  Sava sa tim vraćanjem se poboljšao kao osoba, knjiga me zabavila,

 rastužila, dirnula i oduševila. Najbolje je da uzmete istu u 

 biblioteci ili kupite (izdata je 2022. godine). Volela bih da

 Futro izda ilustrovano delo sa najoriginalnijim i najboljim svojim

 radovima i u kratkim crtama iskaže kako je do realizacije tih

 radova došlo.

 Ocena 10

Krila I svetskog rata

 

 Stanislav Krakov (1895-1968) bio je oficir, publicista,

književnik, kolekcionar i filmski reditelj. Otac mu bio lekar 

poljsko jevrejskog porekla, majka srpskog porekla (njegova

 majka bila rođena sestra ozloglašenog čoveka (utisak

 o predstavi, zasnovane po toj osobi https://kulturiska.blogspot.com/2022/06/da-li-je-bio-zaista-kriv-ili-samo.html).

 Izdanje ovog dela sa posta je objavljeno uz saglasnost njegovog

 unuka Ivana Arsenijevića.

                                      

 Roman gde je glavni junak momak koji prošao I svetski rat i na

 kraju...

                                                  

                               Autor u vreme cenjenosti i odlikovanja

                         (posle II svetskog rata, sve se promenilo)

  Krakov i glavni junak su imali slične događaje tokom I svetskog

 rata. Ovde, krila me asociraju na čeličnu snagu i volju naših 

 vojnika u jednom od najgorih perioda, krhkost, pomirenost 

 sa sudbinom (neki glavni i sporedni likovi se pomirili da neće dugo 

 biti živi) i uzvišenost (dali sebe za oslobođenje otadžbine i

 potomke).

  Iskritikovani su naša i inostrana vojna lica sa tog vremena koji su

 tada činili dodatna zla i razaranja na književno pristojnom jeziku.

  Ima i tu poetičnih opisa, ali oni nisu sa neukusom, na silu napisani

 ili napisani čisto radi reda.

  Ocena 10

 

Jedinac koji u zrelom dobu...

 

  Igraj, igraj, igraj (četvrta i poslednja knjiga serijala ,Pacov')

 https://kulturiska.blogspot.com/2022/12/glavni-lik-i-razni-dogaaji-u-potrazi-sa.html.

  Ovaj kratki roman, Murakami napisao pre 32. godine, tokom

 posete studenata na Prinston univerzitetu.

                                           

  Hađime je jedinac koji je imao buran ljubavni život u mladosti

 i zrelom dobu. Iako u zrelom dobu ostvario sve što može, ipak 

 oseća prazninu u svojoj duši...

  Hađime navikao biti sam i da ne bude u velikom društvu, delom

 shvatam zašto je osetio praznoću u svojoj duši nakon što je

 ostvario sve što može.

  Šimamoto je baš slična njemu i ne razumem zašto njihov odnos u

 zrelom dobu nije bio potpuno jak i očekivan.

   Za Jukiko (Hađimeova supruga), iskreno mi žao i jedan 

 postupaka koji bio veoma ključan za zaokruženje ove priče mi bio

 zašto zaboga.

  Hađimeov život zapravo bila jedna tužna i sumorna kolotečina i

 kroz tajnu vezu, pokušao da se živne. Sa krajem, apsolutno nisam

 zadovoljna.

  Ocena 8 

  

  

 

U Venecijanskoj jeseni...

 

 Andrea di Robilant je italijanski pisac i novinar, više o njemu i

 delima https://www.andreadirobilant.com/.

                                      

  Ernest Hemingvej i njegova četvrta i poslednja žena Meri Velš

 su boravili prvi put u Veneciji. Nije objavio nijedan roman skoro

 čitavu deceniju i upoznaje...

                                            

  Adrijana (devojka sa svetlom jaknom) je u Hemingveju probudila

 želju sa pisanjem, životom i istraživanjem prirodnih lepota.

  Problem u celoj toj priči je što se ubrzo zaljubio u nju i ona je

 donekle gajila slična osećanja. Odnos sa Meri na početku bio

 dosta dobar, ali kasnije bio mnogo vijugav, težak i sumoran.

  Boravci supružnika po zapadnoj Evropi, Kubi i Africi su opisani

 detaljno i slikovito i u ovoj knjizi, saznala sam da je u Italiji bio

 jako popularan (on je i tokom I svetskog rata kao vojnik boravio

 u Italiji).

                                             

  Adrijana Ivančić (1930-1983) je rođena u Italiji i njena porodica

 poticala sa Dalmacije i bili su plemići. Imala dara za poeziju i 

 slikanje, a ova fotografija je sa plovidbe za Kubu. Adrijanina

 umetnost mogla biti na većem nivou, ali na žalost je odnos sa

 Hemingvejom pogoršao perspektivu za sopstvenu karijeru, kao

 i njena prekonzervativno ozbiljna okolina.

  Da je bio pametan i umno trezven, Hemingvej sigurno ne bi 

 emotivno mučio Meri što je direktno i indirektno pokazivao 

 veću ljubav prema Adrijani koja bila 31. godinu mlađa od njega

 (mogao joj biti otac) i mogao biti samo očinski učitelj Adrijani.

  Razočaralo me Hemingvejev odnos prema najmlađem detetu

 (ta priča je za neku drugu priliku), a oba glavna lika u vidu

 samog pisca i njegove poslednje muze se očekivano završila

 tragično.

 Ovo je jedna od publicističko biografskih knjiga koja mi potvrdila

 činjenicu da ne treba ništa gledati crno belo. Vredna čitanja i

 razmišljanja.

  Ocena 10