Dva bračna para iz Krajine...

 

  Originalna verzija predstave ,Smrtonosna motoristika' u Subotičkom

 narodnom pozorištu https://kulturiska.blogspot.com/2024/04/originalna-suboticka-motoristika.html.

 Baš bunar je drama od Aleksandra Ace Popovića koja bila njegova

 poslednja autorska predstava koju je on režirao. Premijera je bila

 30. septembra 1996. na Zvezdara teatru i par dana nakon premijere

 je preminuo.

 Verzija sa ovog posta je iz 1998. godine, za televiziju i režirao je

 Arsenije Milošević.

                                              

 Manasije Vrcelj sa svojom suprugom Dragoslavom je izbegao, kao

 i njegov rođeni stariji brat Anastas sa svojom suprugom Biserkom.

 Obojica se međusobno teško mrze...

 

 Miodrag Krivokapić (Manasije) mi u nekim replikama prebrzo

 govorio, a što se tiče same glume, bila na potpunom nivou (posebno

 kod scene kada je upao u depresivnu epizodu).

 Za Ljiljanu Blagojević (Dragoslava), bila sam iskreno sumnjičava

 da li je ona bila dobar izbor za glumu takve žene (lik Dragoslave

 imao i neke burne trenutke, imitirajući ponašanje svog dominatnog

 supruga). Odgovor za njenu glumu mi se lagano pojavio i odradila

 sasvim dobro posao.

 Predrag Ejdus (Anastas) i Ružica Sokić (Biserka), očekivano 

 odlični, sa druge strane mi se nije dopala scena gde njih dvoje

viču ka nebu, okolnostima i/ili ljudima u kojima su se našli ne

 svojom voljom.

 Dva bračna para koja su bila iz Krajine se sastala u četvrtini 

 predstave i njih četvoro su odlično funkcionisali na sceni.

 U ovoj tragično ozbiljnoj priči o našim ljudima koji su morali otići,

 postoje komični elementi i povodom njih sam bila polovična.

  Muzika se čuje samo dvaput i u oba navrata bili kratko narodnjaci

 (legli su za atmosferu radnje i najčešće su iz Krajine slušali tu

 muziku).

  Kraj predstave, gorko tužno podsećanje na gradove gde su živeli

 Srbi u Krajini a što se tiče reobnove predstave, nisam sigurna

 da li bi to bilo poželjno (u tom slučaju, da se pitaju isključivo

 ljudi iz Krajine).

  Ocena 9

  

Originalna subotička motoristika

 

 Ateljevska verzija veoma dobra

 https://kulturiska.blogspot.com/2024/04/motoristika.html.

 Originalna verzija predstave ,Smrtonosna motoristika' iz Subotičkog

 narodnog pozorišta iz 1997. Reditelj Slobodan Ž. Jovanović, a 

 muziku radio Zoran Hristić.

                                                 

   Jadranka Nanić Jovanović (Marela) je u 90% slučajeva dobro

 odglumila svoj lik. Tako mislim, pošto u scenama teške tuge,

 jednog velikog emotivnog sloma i besa preterivala u svojoj glumi.

  Miloš Stanković (Dule) jeste fizički zgodan, ali mu boja glasa i

 gluma mi uopšte nije bila upečatljiva, niti sjajna kao u slučaju

 Nenada Jezdića koji u Ateljeu odglumeo ovaj lik.

  Marina Cinkocki (Silvana) veoma dobra i njen pevački trenutak

 u predstavi bio na srednjem nivou, koji po mom mišljenju bio

 pristojan.

  Đorđe Rusić (Kufta Paganini) u ovoj ulozi (hvala ti se što taj

 lik nije bio u Ateljevskoj verziji) mi bio između dobre i preterano

 uzbuđeno neprirodne glume.

  Jovan Ristovski (Gane) dosadnjikavo izneo ulogu, Zoran Bučevac

 je slabiji Svetislav Sveta Apostolović (Mladen Andrejević bolje

 izneo tu ulogu).

 Snežana Jakšić (Pavica) iznela simpatično ulogu, klovnovi u ovoj

 predstavi su mi bili iritantni, nezanimljivi i dobro je što oni 

 nisu imali dugačke replike.

  Muzika Zorana Hristića kao pozadina u predstavi bila realistično

 solidna, moj stav je da Ateljevska verzija ipak ima veću jačinu,

 bolji rasplet događaja, replike i tok radnje. I naravno, u obe verzije

 sam protivnik veze između ta dva junaka u toj savremenoj 

 cirkuskoj baladi.

  Ocena 7.5

Motoristika...

 

  Smrtonosna motoristika je bila drama Aleksandra Ace Popovića

 koja premijeru imala 10 dana nakon njegove smrti (19. oktobar

 1996.) u Subotičkom narodnom pozorištu (pogledaću i tu verziju).

 Ovde će biti verzija iz Ateljea 212 iz 2007. godine, koju su 

 dramaturgiju radili Egon Savin i Nebojša Romčević (samu predstavu

 režirao Egon Savin), dok ovu televizijsku adaptaciju radio 

 Milivoje Miško Milojević.

 Ateljevska verzija bila odigrana 134 puta, premijeru imala 

 2005, a 10 godina kasnije imala poslednje izvođenje. 

                                           

  Marela bila u bolnici sa još tri žene i kasnije otkrila da njen

 momak Dule varao sa Silvanom Havajkom. Dule shvati da je

 pogrešio oko Silvane, pokušava se vratiti Mareli...

  Isidora Minić (Marela) bila odlična u glavnoj ženskoj ulozi žene

 koja bila jako odana Duletu i on je gadno povredio. Tražila

 se u vezi sa osobom koja je potpuno drugačiji životno

 intelektualni nivo (jako suprotan od Duleta) i lako 

 uspostavila odnose sa tri žene.

 Ankica, (veoma dobra Milica Mihajlović, opet imala jače uloge od 

 ove), Marica (jako dobra Tanja Pjevac, šteta što njen lik bio 

 sporedan i najmanje pričao od ženskih, sporednih likova) i Anica 

 (Ana Franić sa njenom glumom ovde bila ravna linija). 

 

 Dubravku Mijatović (Silvana Havajka) su uspešno spoljno poružneli

 

 i što se tiče njene glume, čista desetka.

  Nenad Jezdić kao Dule bio najubedljiviji u monologu, pevanju i

 malo plesu, njegov lik shvativši veliku, posebnu grešku pokušao

 dobiti drugu šansu. Dule je preemotivan, burnog ponašanja,

 radi nestabilan posao i ne drži se pravila.

  Mladen Andrejević (profesor istorije Svetislav Sveta Apostolović)

 ubedljiva gluma osobe koja po ličnosti, postupcima i razmišljanju 

 potpuno suprotan od Duleta (ozbiljan, odmeren, zaposlen i drži

 se pravila).

  Velike pohvale za Sofiju Juričan (medicinska sestra Pavica) koja

 odglumela taj lik sasvim prirodno.

 Nađa Sekulić (Milisava policajka), jedna od najupečatljivijih 

 sporednih uloga.

  Mihajlo Miša Janketić (čika Dragi), živopisno i maestralno 

 odglumio čoveka naše svakodnevnice, baš dobar bio i Nenad 

 Ćirić (kafedžija Gane).

 Par epizodista nije bilo potrebno, scenografija svesno bila 

 jednolična, mračna i sa malo promene rekvizita, delovi sa 

 pevanjem (na kraju same predstave iskreno to nisam očekivala)

 su mi bili između smešnih i čudnih.

  Predstava ima smeha, važnih tema za razmišljanje i razgovore i

 dirljivosti (ljudi koji žive prosečnim i pomirljivim životom su

 tu prikazivani ljudski i gledalac se može poistovetiti sa njima).

  Ocena 9

 

                                              

 

Najdosadnija trio drama/komedija

 

  Originalna verzija ,Razvojni put Bore Šnajdera'

 https://kulturiska.blogspot.com/2021/07/originalna-verzija-razvojnog-puta-i-pada.html.

 Verzija iste predstave, samo iz 1995. https://kulturiska.blogspot.com/2020/06/komicni-razvojni-put-i-pad-jednog.html.

 Ljubinko i Desanka je komedija/drama koja imala praizvedbu

 u 1964. godine, isto bila prvi pozorišni tekst Aleksandra Ace 

 Popovića u Ateljeu 212 (glumci Olivera i Rade Marković, Pavle

 Minčić i Dragutin Dobričanin).

 Premijera druge verzije i diplomska predstava reditelja Ninoslava

 Šćepanovića bila 8.oktobra 1996. I dan posle premijere, Popović

 je preminuo. Predstava se izvodila u drugim pozorištima širom

 Srbije.

 Na ovom postu, videćete verziju iz 1998. koja bila izvedena u 

 Teatru u podrumu Ateljea 212, reditelj Ninoslav Šćepanović.

                                                 

 Milica Mihajlović (Desanka) bila na srednjem nivou, Sergej

 

 Trifunović (Ljubinko) imao bezveznu i jednu od retkih

 nezanimljivih uloga u svom opusu.

 Atmosfera predstave je malo živnula na pojavljivanje Nenada 

 Jezdića (Avgust) i od njih troje, on mi bio najbolji (iznenadilo

 me njegovo sviranje male harmonike).

 Trio drama/komedija ispala po mom mišljenju 99% veoma dosadna,

 replike izgovorene nedinamično i samo dvaput sam se nasmejala.

 Sigurna sam da je originalna verzija iz 1964. bila svakako bolja od

 ove žestoko dosadne verzije iz 1998.

 Ocena 2

Originalna verzija razvojnog puta i pada

 

 Verzija Narodnog pozorišta https://kulturiska.blogspot.com/2020/06/komicni-razvojni-put-i-pad-jednog.html.

 Prvobitna verzija predstave ,Razvojni put Bore Šnajdera' od

 Aleksandra Ace Popovića bila u Ateljeu 212 1967. godine, a na ovom

 postu je tv adaptacija iz 1972, reditelj Arsa Milošević.

                                                 

 Originalna verzija je izvrsna na čelu sa Brankom Plešom kao

 Bora Šnajder, Danilom Batom Stojkovićem (Selimir),

 Borom Todorovićem (Vitomir), Milutinom Butkovićem (Piklja), 

 Dragutinom Dobričaninom (Špira), Zoranom Ratkovićem (Miloje) i 

 Olgom Ivanović (Lina).

 Bolje su ovde epizodne uloge nego u verziji Narodnog pozorišta 

 (u originalu, Gocu glumela Seka Sablić, Ružičina Rozika bila 

 smehotresna i šarmatna).

 Ocena 10

Komični razvojni put i pad jednog....

 Travijata https://kulturiska.blogspot.com/2020/06/bolje-da-se-zvala-opera-violeta.html.


 Razvojni put Bore Šnajdera je komedija dramskog

 pisca Aleksandra Ace Popovića (1929-1996). Krajem četrdesetih

 prošlog veka, bio na Golom otoku pet godina, a jedna od njegovih

 drama bila zabranjena u SFRJ.

 Praizvedba je bila u Ateljeu 212 1967, dok verzija na ovom

 postu je iz NP-a 1995. godine, reditelj Kokan Mladenović.

 Komedija bila odigrana 136 puta u NP-u, poslednji put bila na 

 repertoaru u sezoni 2001/2002 godine.


 Kakav li bio razvojni put Bore Šnajdera?

                                                    Uvod

                                    Delići govora i igre radnika

                                        Smešno kolce!

                                             Sastanak

                                             Harmonikašica hit                                     

         
 Branimir Brstina kao naslovna uloga, odlično udubio i saživeo sa

 likom koji imao komično neobičan razvojni put do visokog 

 položaja, al' kasnije ubrzo propao i biva odbačen od nekadašnjih

 svojih radnika i kolega.


 Posebno smešan bio Tihomir Arsić (Vitomir Kambasaković), kao

 i Zoran Ćosić (Miloje). 

 Zanimljivo su glumeli Ljubivoje Tadić (Selimir), Branko Jerinić 

 (Piklja Širgić), Branislav Jerinić (Špira Klonfer) i Danijela

 Ugrenović (Lina Perekitka).

 Milica Milša kao Goca posebno dosadna i nije me oduševila

 njena gluma, dok Radmila Živković kao Rozika jako smešna.


 Drugarica harmonikašica u vidu Ljiljane Danilović Cincar imala

 kratko pojavljivanje, opet efektno i odlično.


 Osim što je komedija, ovo Popovićevo delo prikazuje na lakši

 način kako ne treba da izgleda razvitak jedne karijere, koja bi

 u stvarnosti trebala pasti (na žalost, uglavnom bude da takvi

 kao Bora Šnajder pričvrste svoj presto). 


 Ocena 10