Silvija baš donela velike promene i to važne

 

  Albert Ramsdel Garni (1930-2017) je bio američki dramaturg,

 pisac i akademik. 

 Teme njegovih dela su bele anglosaksonske protestanske porodice,

 dok ova komedija/drama ,Silvija' bila odbijena od strane 

 producenata zbog teme. Skorija produkcija iste je bila u Peruu 2023.

  Naša verzija koju će te videti je iz 2002. godine, reditelj tv verzije

 je Dragomir Zupanc, dok samu predstavu režirala Milica Kralj.

                                         

 Supružnici Greg i Kejt su živeli uobičajnim bračno društvenim 

 životom, sve dok Greg nije doveo malu ženku Silviju...

 Gregu (Feđa Stojanović) se jako promenio život, odnos sa ljudima

 i način razmišljanja otkad je pronašao Silviju. Kejt (Gorica 

 Popović), trezvena, racionalnija od svog supruga i bila baš 

 ljubomorna na čist i pravi odnos između Grega i Silvije.

  Silvija (Paulina Manov), radoznala, razigrana, jako se vezala za

 Grega i nikako nije uspevala dobiti zrnce poštovanje i pažnje od

 Kejt.

 Njih troje su svoje uloge odglumili fenomenalno, drugi kostim

 koji nosila Paulina Manov bio mnogo bolji od prvog+frizura. 

 Odglumela psa sa obimno transparetnim osećanjima i ona je 

 zapravo otvorila supružnicima oči, ukazavši kakav bi par Greg i

 Kejt trebali biti.

 Petar Kralj u tri uloge Tom (vlasnik psa mužjaka), Filis (prijateljica

 supružnika) i Lesli (psihoterapeut) bio dosta vešt. Najsmešniji i

 najzabavniji je bio kao Lesli.

  Kraj predstave skoro većinu koju ima/la kućnog ljubimca bi trebao

 da dirne, primeni pouke predstave (jedna od njih je otvoren,

 konstruktivan i zdrav razgovor) već na dela. Odjavnu pesmu su

 otpevali fino Feđa i Gorica i pasovala samoj tv verziji.

  Ocena 10    

Trio rasprava koja nije samo o slici

 

  Art je pozorišna trio drama/komedija koju režirala francuska rediteljka, 

 dramaturškinja i književnica Jasmina Reza.

 Premijera u Francuskoj bila 1994, a naša premijera bila tri godina

 kasnije i nekoliko meseci pre brodvejske verzije u Ateljeu 212.

 Rediteljka naše verzije je Alisa Stojanović, reobnovljena je pre

 4 godine i glumačka postava je ista. Video sa ovog posta je iz 

 2003, televizijsku verziju režirao Branko Kičić.

                                                

  Serž kupio belu sliku, Mark nije bio oduševljen prijateljevom

 kupovinom i u raspravi o umetnosti uvlače svog prijatelja 

 Ivana, koji je neutralan, a zapravo ga muči pitanje koje nema

 veze sa umetnošću i tom raspravom...

  Serž (Svetozar Cvetković) je zvanično najobrazovaniji od njih 

 trojice, ali sa druge strane jako snobast, jednim delom neće da

 prihvati različite stavove i mišljenje, oštrar smisao za humor.

  Mark (Tihomir Stanić), tradicionalista po pitanju pojma umetnosti

 i stilu života, brzo plane i njegovo ispoljavanje humora je

 iznenađujuće neočekivan.

  Branislav Zeremski (Ivan) jedva pokušava uspostaviti ravnotežu

  u samoj dinamici njihovog prijateljstva, svog stava i mišljenja,

 privatnog života i samog sebe u psihološkom smislu.

 Produbljivanje ove trio rasprave koje nije samo o toj slici, već o

 prijateljstvu, međuljudskim odnosima, da li se različitosti kod

 prijatelja mogu prihvatiti u celosti je dramaturški i glumački bilo

 odlično i na ozbiljnom nivou.

  Zanimljivo mi što su solo deonice u ovoj tv varijanti prikazali

 u krupnom kadru i izrazitom reflektorskom svetlu, to je ispalo

 upečatljivo i sa smislom.

  Neobično originalnu muziku koja se ne čuje celo vreme (samo

 u solo deonicama glumaca, početku i kraju predstave) su

 radili Dragoljub Đuričić i Nikola Dimuševski (klavijaturista ,Leb

 i sol' i samostalni umetnik). 

 Delo na platno sa portretima njih trojice izvrsno uradio Ljuba 

 Milunović.

 Odlično je što su reobnovili predstavu sa originalnom postavom i

 kad sve trojice više ne bude bilo, mogla bi biti odrađena moderna

 verzija i sa ženskim likovima.

  Ocena 10

Motoristika...

 

  Smrtonosna motoristika je bila drama Aleksandra Ace Popovića

 koja premijeru imala 10 dana nakon njegove smrti (19. oktobar

 1996.) u Subotičkom narodnom pozorištu (pogledaću i tu verziju).

 Ovde će biti verzija iz Ateljea 212 iz 2007. godine, koju su 

 dramaturgiju radili Egon Savin i Nebojša Romčević (samu predstavu

 režirao Egon Savin), dok ovu televizijsku adaptaciju radio 

 Milivoje Miško Milojević.

 Ateljevska verzija bila odigrana 134 puta, premijeru imala 

 2005, a 10 godina kasnije imala poslednje izvođenje. 

                                           

  Marela bila u bolnici sa još tri žene i kasnije otkrila da njen

 momak Dule varao sa Silvanom Havajkom. Dule shvati da je

 pogrešio oko Silvane, pokušava se vratiti Mareli...

  Isidora Minić (Marela) bila odlična u glavnoj ženskoj ulozi žene

 koja bila jako odana Duletu i on je gadno povredio. Tražila

 se u vezi sa osobom koja je potpuno drugačiji životno

 intelektualni nivo (jako suprotan od Duleta) i lako 

 uspostavila odnose sa tri žene.

 Ankica, (veoma dobra Milica Mihajlović, opet imala jače uloge od 

 ove), Marica (jako dobra Tanja Pjevac, šteta što njen lik bio 

 sporedan i najmanje pričao od ženskih, sporednih likova) i Anica 

 (Ana Franić sa njenom glumom ovde bila ravna linija). 

 

 Dubravku Mijatović (Silvana Havajka) su uspešno spoljno poružneli

 

 i što se tiče njene glume, čista desetka.

  Nenad Jezdić kao Dule bio najubedljiviji u monologu, pevanju i

 malo plesu, njegov lik shvativši veliku, posebnu grešku pokušao

 dobiti drugu šansu. Dule je preemotivan, burnog ponašanja,

 radi nestabilan posao i ne drži se pravila.

  Mladen Andrejević (profesor istorije Svetislav Sveta Apostolović)

 ubedljiva gluma osobe koja po ličnosti, postupcima i razmišljanju 

 potpuno suprotan od Duleta (ozbiljan, odmeren, zaposlen i drži

 se pravila).

  Velike pohvale za Sofiju Juričan (medicinska sestra Pavica) koja

 odglumela taj lik sasvim prirodno.

 Nađa Sekulić (Milisava policajka), jedna od najupečatljivijih 

 sporednih uloga.

  Mihajlo Miša Janketić (čika Dragi), živopisno i maestralno 

 odglumio čoveka naše svakodnevnice, baš dobar bio i Nenad 

 Ćirić (kafedžija Gane).

 Par epizodista nije bilo potrebno, scenografija svesno bila 

 jednolična, mračna i sa malo promene rekvizita, delovi sa 

 pevanjem (na kraju same predstave iskreno to nisam očekivala)

 su mi bili između smešnih i čudnih.

  Predstava ima smeha, važnih tema za razmišljanje i razgovore i

 dirljivosti (ljudi koji žive prosečnim i pomirljivim životom su

 tu prikazivani ljudski i gledalac se može poistovetiti sa njima).

  Ocena 9

 

                                              

 

Odnos 9 likova prema italijanskom gradu i luci

 

  Duo komedija/drama čiji je on autor

 1. Originalna pozorišna verzija https://kulturiska.blogspot.com/2022/06/slika-supruznika-kroz.html.

 2. Televizijska verzija koja je bolja https://kulturiska.blogspot.com/2022/06/slika-supruznika-u-tv-adaptaciji-bolja.html.

 Miloš Radović je autor predstave ,Trst' koja se davala u Ateljeu

 212 5 godina (2011-2016). Rediteljka Alisa Stojanović, dok

 ovu televizijsku adaptaciju iz jula 2014. radio Predrag Sinđelić.

                                               

  Odnos 9 likova prema italijanskom gradu Trst...

  Branka Petrović i Feđa Stojanović (majka i sin) su jako dobro

 odglumili odnos starijeg roditelja i deteta gde u nekim trenucima

 uloge bile zamenjene kad su se smestili u hotelsku sobu. On

 želeo imati očinsku figuru, dok ona jedva otkrila istinu o njegovom

 ocu.

  Jelisaveta Seka Sablić (Milanka) i Branislav Zeremski (Vinko)

 takođe bili dobri i Milanka imala razlog da se osveti Vinku.

  Glas Dare Džokić (majka) sigurno bio slabašan zbog neke

 prehlade, njen lik previše živeo u prošlosti (kad je bila mlada u

 tom Trstu) i svideo mi se način njene glume. Isidora Minić (ćerka)

 uzaludno pokušavala otreznuti majku da majčin Trst i sadašnji

 Trst nimalo nisu isti (i ona je bila odlična).

 Milica Mihajlović i Miloš Klanšček (majka i sin) odglumeli 

 odnos roditelja i deteta veoma dobro. Ona žali što uopšte razmazila

 svog sina i dovela u Trst, on je u nekim delovima bio razmažen i

 sebičan (na kraju, bilo mi sina i žao).

  Svetozar Cvetković kao umetnik koji jedini došao sam da

 okonča usporeno svoj život, žaleći sa prošlim danima kada

 je cela njegova porodica bila živa ispao osrednji (dve obrade doduše

 dobro pevao). Njegov lik iskreno bio bespotreban, on u ovom 

 pozorištu imao bolje i jače uloge.

  Katarina Žutić kao majka koja došla u hotel gde su svi likovi

 prethodnu noć boravili se baš kratko pojavila i bila ok.

  Kineskinja Pan Pinjan (recepcionerka i sobarica) ok, scenografija

 sobe mi se jako svidela i znam da je bilo ne moguće odvojiti likove

 za svih 5 soba i prelazak iz jednog dela u drugi ispao dobar.

  Ocena 9

   

Arnolfov kompleksan, lukav plan je bio...

 

  Odlična realistična drama o Molijeru iz 1975.

 https://kulturiska.blogspot.com/2021/10/nasa-verzija-realisticne-drame-molijer.html.

 Molijerovo delo ,Škola za žene' imalo premijeru u Ateljeu 212

 1994. godine, izvodila se 36 puta i poslednje izvođenje bilo

 1996.

  Zanimljivo da i snimak sa ovog posta je dan poslednjeg izvođenja

 predstave (6. maj 1996.), reditelj Zoran Ratković.

                                               

  Arnolf je imao kompleksan i lukav plan, da privoli mladu 

 devojku Agnesu za sebe i lične koristi, ali nije očekivao protivnika 

 u vidu Horacija koji ga delimično prozreo...

  Petar Kralj (Arnolf) nosio naslovnu ulogu čoveka koji je mislio

 da će svojom koristi i sebičluku privoleti Agnesu i oblikovati 

 kako on hoće veoma briljatno. Kostim u drugom činu mu je

 odlično stajao, poslednje reči koje on izneo u predstavi su bile

 jasne i odrazile na epilog samog glavnog lika.

  Isidora Minić (Agnesa) u ulozi devojke koja u prvom činu biva

 veoma lako naivna i sa manjkom životnog iskustva i u drugom

 zavole onog pravog odglumila odlično.

  Mladen Andrejević (Horacije) u nekim trenucima je prenaglašavao

 tugu i razočarenje glavnog lika, kod kasnijih delova predstave mi

 bio dobar.

  Kao sluge u sporednim ulogama su bili Goran Radaković (Alen) i

 Mirjana Peić Armenulić (Žorzeta), njena zamena je bila Jelisaveta

 Seka Sablić i bolje što M.P.A bila glavna u toj ulozi. Radaković

 izneo kratke i dobre glumačke bravure.

  Milan Caci Mihailović (Hrizald) se više pojavljuje u prvom nego

 u drugom činu i bio očekivano dobar. Epizodnu ulogu notara

 odigrao Bojan Žirović i po mom ličnom mišljenju, to mu je jedna

 od slabijih uloga.

  Predstava imala čudne scenske pokrete, scenografija i kostimi

 odlični, kao i muzika (Vojislav Voki Kostić), bukvalno sam shvatila

 naslov predstave (ima deo u predstavi gde Agnesa čita knjigu

 šta bi svaka žena trebala znati pred udaju), a zapravo bih je

 nazvala u ,Arnolfove spletke' ,Tragikomedija o lukavom, 

 kompleksnom čoveku' (sigurno bi neko imao bolji naslov, al' to

 je jedino što sam se mogla iole pamentno nečeg setiti).

  Da je predstava bila rađena sedamdesetih ili osamdesetih,

 Zoran Radmilović bi garant glumio Arnolfa (u to sam 100%

 sigurna).

  I odličan je prevod ove predstave, rime su bile smislene i

 kvalitetne.

  Ocena 9

Duodrama o dve ljubavi...

 

  Miro Gavran je hrvatski pisac, pripovedač, pisac za mlade i

 dramaturg. Po njemu se održava festival ,GavranFest', više o

 festivalu https://www.teatar-gavran.hr/gavranfest/.

 Više o samom Gavranu https://www.mirogavran.com/.

  Duo drama ,Ljubavi Džordža Vašingtona' kod nas imala premijeru

 7. februara 1997. u Teatru u podrumu Ateljea 212, rediteljka Tanja

 Mandić Rigonat.

 Verzija sa ovog posta je snimak iz 1998. godine i dan danas se

 izvodi u pozorištima.

                                            

 Tanja Bošković (Džordžova supruga Marta) i Dubravka 

 Mijatović kao Silvija Karver su odlično nosile svoje uloge.

  Marta bila ubeđena da joj Silvija godinama uništavala život, a

 zapravo istina bila potpuno drugačija i neočekivana. Silvija

 na početku razgovora sa Martom namerno rekla sve te oštre i

 direktne stavove o svom odnosu sa Džordžom i atmosfera te

 duodrame me jako podsećala na odličnu (doduše mušku)

 duodramu ,Zagonetne varijacije' https://kulturiska.blogspot.com/2020/06/duodrama-o-ljubavnom-trouglu.html.

  Ocena 10

Miličino pripovedanje...

 

  Njena književna i uspešna zaostavština o Beogradu

 https://kulturiska.blogspot.com/2018/04/njena-zaostavstina-o-beogradu-vredna.html.

 Pozorišna verzija o njenom delu ,Knez Mihailo'

 https://kulturiska.blogspot.com/2020/07/treca-predstava-o-knezu-mihailu-nije.html.

  Po delu Svetlane Velmar Janković ,Lagum' (lagum

 je podzemni prolaz), bila istoimena

 pozorišna predstava Ateljea 212. Lagum imao premijeru 1995,

 na ovom postu je verzija iz 1998, rediteljka Alisa Stojanović.

  Odlična režija Stojanovićeve za sledeću predstavu

 https://kulturiska.blogspot.com/2022/09/da-li-ce-oni-ostati-ovde.html.

                                              

  Milica Pavlović, supruga univerzitetskog profesora

 Dušana Pavlovića. Za ovu porodicu, nevolje počinju tokom II

 svetskog rata...

  Svetlana Ceca u naslovnoj ulozi Milice Pavlović bila odlična

 nositeljka uloge žene koja imala dobre namere u nesrećnim

 vremenima, ali ispala veoma tragična (zašto, vidite u

 predstavi). Petar Kralj

 (Dušan Pavlović), Feđa Stojanović (Jermenin) očekivano odlični

 i Tihomir Stanić sa merom odglumio slikara Savu Šumanovića.

  Srđan Milojević koji je uglavnom dobar, u ovoj predstavi kao

 Pavle Zec bio nepamtljive uloge i replika (njegove zamene su

 bile Zoran Cvijanović i Aleksandar Srećković Kubura, sigurno bi

 zanimljivije izneli tu ulogu).

  Danijela Nela Mihailović kao prvobitno devojka Zora koja čuvala

 decu porodice Pavlović i kasnije izdala tu porodicu bila odlična.

  Milica Mihajlović kao odrasla Marija bila dobra i kraj predstave

 na istom nivou.

  Kostimi odražavaju jako dobro vreme radnje, scenografija bila

 previše jednostavna i siromašna (pogotovo na početku predstave,

 kasnije ta praznoća imala smisla), muzika nije bila potrebna

 ovoj drami. 

  Ocena 9 

Kao odrasli, ispali su...

 

   Evo odgovora da li je zaslužila pre dve godine Ninovu nagradu

 https://kulturiska.blogspot.com/2022/08/da-li-je-zasluzila-ninovu-nagradu-za.html.

 Dramu Milene Marković ,Deca radosti' je režirala Snežana Trišić i premijeru

 imala na sceni Mira Trailović 2016. i izvodila se do pre dve godine.

 Reditelj ove televizijske adaptacije je Predrag Sinđelić, verzija

 iz 2018.

                                             

  Muza vodila razgovor na groblju sa Pesnikovom majkom i nešto

 kasnije Pesnikova majka razgovarala sa Ratnikovom majkom.

 Vraćamo se u daleku prošlost porodica Pesnika, Zlatnog dečaka i

 Princeze i samih njih koji su kao odrasli ispali...

  Predstava je o dve generacije koje su bliske našim prostorima i

 obe u kasnijim dobima bile samouništavajuće, što zbog sebe,

 porodične pozadine i okoline, što je bilo za veliku tugu i žalost.

  U prvoj generaciji, decu su glumili Filip Hajduković (Pesnik),

 Marko Grabež (Zlatni dečak) i Jovana Gavrilović (Princeza) i

 u glasovnoj glumi desetogodišnjaka, njih dvojica su zvučala

 prirodno, dok Jovana zvučala neubedljivo.

 U odraslom dobu, svo troje su bili odlični, drugu generaciju te

 dece su glumili odlični Milica Trifunović (bila je odlična u seriji

 grupa kao inspektorka Marta Lazarević, u ovoj predstavi

 glumila Muzu) i Miodrag Dragičević (Ratnik).

  Bojan Žirović glumio tri uloge i jedna bila glavna u 80% predstave

 sa elementima pevanja. U pevačkom smislu, svi su dobro pevali

 (najviše me iznenadio Filip Hajduković, ima kvartetska pesma

 koja sveukupno zvučala dobro), samo bih sklonila tri pesme

 koje izvodio Bojan Žirović (bile su mi predugačke i zamorne

 za slušanje).

  Scenografija prazna i bezlična i mislim da bi sama predstava bila

 efektnija da je pola sata bilo skraćeno. Da su bili lošiji glumci,

 ocena bi za tri stepenika bila niža. Konačna ocena je...

  Ocena 8

Borbe i priče za plodne dane

 

 Atelje 212 u koprodukciji sa Kulturnim centrom Pančeva priredio

 predstavu ,Plodni dani', koju su radili supružnici Boris i Jelena

 Liješević.

 Televizijsku adaptaciju priloženu ovde iz 2014. godine radila

 Andrea Ada Lazić.

                                                  

  Preko jednog internet foruma, žene i muškarci govore o svojoj

 borbi za plodne dane, odnosno lično potomstvo...

  Jednostavna scenografija je za takvu tematiku bila poseban plus,

 suprotno od toga bi bilo da se nalazilo dosta predmeta oko likova.

  Branka Šelić se pojavljuje na samom početku i kraju predstave

 kad se svi likovi skupe zbog lepe i konačne pobede njenog lika

 (odlično je govorila kao moderna Hrvatica koja živi u Americi).

  Isidora Minić, Bojan Žirović, Radmila Tomović i Milena Predić 

 (Predić bila zamena

 glumici Alisi Lacko) odlično menjali glasove, pokrete i dijaloge

 glumivši više likova.

  Milica Mihajlović kao Crnogorka koja voli da se smeje i ne planira

 lako da odustane od potomstva bila smešna i uspešno ozbiljna.

  Iako je 90% predstave veoma ozbiljno, emotivno i tužno, bilo je

 i smehotres trenutaka, a najviše smešnih scena je imao Nebojša

 Ilić (pogotovo u slučaju vokalizacije i naglašavanja određenih 

 reči).

  Predstava koja zaslužuje reobnovu, ozbiljno je potrebna ovom 

 društvu (pogotovo ljudima koji su trenutno ili bili u koži glavnih

 likova).

   Ocena 10

 Ocena 10

Proba se pretvorila u veliku i otvorenu ispovedaonicu

 

 Per Ulov Enkvist (1934-2020) je bio švedski autor, novinar,

 dramaturg i pisac.

 Njegova prva pozorišna drama je bila ,Noć Tribada', premijeru

 kod nas imala u Ateljeu 212 1978, sa 151 izvođenjem i poslednje

 bilo u 2000. godini, reditelj Zoran Ratković.

 Ovo delo se izvodilo i u drugim pozorištima u regionu, ali ne često.

 Ovde je priložen televizijska snimak iz 1998. godine koji režirao

 Branko Kičić.

                                            

  August Strindberg treba da održi probu u svojoj kući sa svojom

 uskoro bivšom ženom Siri fon Esen, kao i glumcima Marijom

 Karolinom David (njena ljubavnica) i Vigom Skiveom, ali se to 

 pretvorilo u veliku i otvorenu ispovedaonicu, iniciranu od

 strane Strindberga...

 Petar Kralj (August Strindberg) majstorski ubedljiva gluma jednog

 od velikih švedskih dramaturga i odlično mu napravili masku da

 liči na Strindberga. Sam Strindberg iako poslovno uspešan, privatan

 život bio potpuno haotičan, pošto se razilazio sa prvom suprugom

 Siri fon Esen (odlična gluma Svetlane Bojković).

 Ljiljana Dragutinović (Sirina ljubavnica takođe glumica Marija

 Karolina David) i Feđa Stojanović (Vigo Skive) kvalitetno 

 izneli svoje uloge osoba koje su prema Strindbergu pokušali biti

 dobronamerno iskreni a da li su uspeli, procenite sami.

 Aleksandar Gruden (fotograf) pojavljuje se bukvalno pred sam

 kraj, muzika Vojislava Vokija Kostića išla uz samu radnju. Sama

 predstava sa razlogom se izvodila dugo u Ateljeu 212.

 Kvalitetna priča, glumačka postava i sam tok predstave, ujedno i

 poučna.

 Ocena 10

  

Kako je ova predstava mogla da se igra 6 godina?! :-/

 

 Najdugovečniju predstavu sam pogledala prošle godine

 (na linku ima i link originalne verzije https://kulturiska.blogspot.com/2022/12/najdugovecnija-predstava-kod-nas-u.html).

 Zajednički imenilac te najdugovečnije predstave (,Buba u uhu') i

 predstave ,Kneginja iz Foli Beržera' je reditelj Žorž Fejdo.

 Originalna verzija bila izvedena 1902. godine, ovde će biti priča

 o verziji iz Ateljea 212 i snimku predstave iz 1998. (ta predstava

 se izvodila 6 godina i imala 118 izvođenja). Reditelj Ljubomir

 Draškić.

                                                  

  Prva polovina prvog čina imala neki smisao u vidu

 dijaloga, postupaka i zabavnih trenutaka (kada učenici se

 šalili sa Šandelom-Branislav Zeremski, Arnoldov susret sa

 Šandelom, Arnolda glumio Branimir Brstina i pesme su samo

 neki od njih).

 Scene sa plesom i pevanjima mi bile simpatične, nasmejala me

 parodija na vojne/državne himne i očekivala da će i drugi čin biti

 u sličnom smislu.

 Drugi čin je bio baš loš pokušaj ,Bube u uhu' (situacija sa 

 zbunjenošću, gegovi i svađe), neočekivano i efektno odlično ispalo

 gostovanje Dragoljuba Đuričića (u pravom trenutku sa tarabukom

 začinio predstavu). Da nije njega, Vlastimira Đuze Stojiljkovića

 (Knez Pičenjev), Dare Džokić u jednom delu predstave (Kneginja),

 Gorice Popović (Irma) i onog orkestra što je predvodio Nenad

 Ćirić, ovoj predstavi bih dala sasvim jasno veoma slabu ocenu.

 Ocena 4

Kad im on došao...

 

 Revizor je satirična komedija ruskog pisca Nikolaja Gogolja

 (1809-1852) koja bila objavljena 1836.

 U formi pozorišta je kod nas bila 2013, u Ateljeu 212, rediteljka

 Iva Milošević.

                                                   

 

 Gradonačelnik jedne varoši obaveštava građane da dolazi revizor iz

 Petrovgrada, ujedno ih želi upozoriti da sve mora biti besprekorno.

 Kad im on došao u varoš...

 Prva polovina predstave mi se svidela, originalna dramaturgija

 i jaka gluma o dve bitne teme koje su srž predstave (ismejavanje

 ljudskih osobina i prava slika društvenog stanja u državi).

 Većina građana (čak gradonačelnik, njegova žena i kći) su tako lako

 pali kao osobe (to se postepeno otkriva, pri dolasku Hlestakova,

 kog odlično odglumio Gordan Kičić).

 Nebojša Ilić (gradonačelnik), Branka Šelić (žena Marija Antonova)

 i Jelena Petrović (kći Marija) nekako nisu glumački legli zajedno

 kao porodica, Branimir Brstina i Branislav Zeremski kao Bopčinski 

 i Dopčinski bili totalni šou.

 Najupečatljiviji sporedni lik koja bila jedini glas razuma u svom

 tom haosu oko revizora je bila bravareva žena (Milica Mihailović).

 Dva veća lika su jako odglumili Gorica Popović (u knjizi je sudija

 muškarac, ovde mi se sviđa što je žena ) i Feđa Stojanović (Osip, 

 Hlestakov ozbiljni sluga).

 

 Druga polovina predstave je na žalost bila po mom mišljenju

 upropašćena sa drekom, bespotrebno masovno glumačkoj histeriji

 u periodima velike euforije i kasnije teškog šoka.

 Rediteljka Milošević nije trebala režirati drugu polovinu na takav

 način, trebala nastaviti sa stilom prve polovine predstave. 

 Ocena 6
 

Očevi i oci (pozorišna verzija)

 

 Slobodan Selenić (1933-1995) je bio naš pisac, akademik,

 profesor i kritičar.

 Delo ,Očevi i oci' je napisao 1985. godine, a premijera pozorišne

 verzije bila 20. aprila 1990. godine u Somborskom narodnom

 pozorištu (pošto se adaptirala zgrada Ateljea 212).

 Premijera je bila u Ateljeu 212 5. juna 1992, a ovde će te videti 

 televizijsku verziju iz 3. maja 1996. Reditelj Zoran Ratković,

 dramatizacija Nenad Prokić, predstava bila izvedena 144

 puta i poslednje izvođenje bilo 17. novembra 2000.

                                                 

 Mihajlo Medaković, sin pripadnika predratne građanske

 aristokratije sve dublje upliće u komunistički pokret, dok

 tragičnu priču porodice Medaković govorio njegov otac Stevan,

 kroz prošlost i sadašnjost...

 Glavni pripovedač tragedija porodice Medaković je Stevan kog

 u predstavi ima u dve varijante (sredovečni muškarac i muškarac u

 godinama).

 Tihomir Stanić (sredovečna verzija Stevana) jako dobro odglumeo

 pravnika koji se školovao u belom svetu (Engleska) misleći da će 

 kasnije svet oko njega biti bolji i u tom mišljenju veoma pogrešio.

 Predrag Tasovac (Milutin Medaković, Stevanov otac), odličan i

 životna politika koju on vodio nije bila u spoju sa sinovljevom,

 teško prihvatajući njegov odlazak i školovanje u inostranstvu.

 Uopšte se ne slažem sa komentarom jedne osobe koja rekla da

 Vlastimir Đuza Stojiljković (starija verzija Stevana) zakazao ovde.

 Njegova verzija Stevana je bila taman dramatična, ubedljiva,

 smislena koja doživela poseban, težak životni udarac.

 Tanja Bošković (Elizabet) dobro odradila izgovor Engleskinje koja

 govori srpski (u predstavi, lektorka za engleski je bila Kerolajn

 Todorović), dok u slučaju glume srednji nivo.

 Vladislav Mihailović (Mihajlo), odličan i njegov lik se zadubio i

 zaneo u komunističku/partizansku politiku koji na žalost 

 nastradao.

 Engleski delovi u predstavi nisu imali posebno dramatičnu punoću

 nalik na našem maternjem (lik Mis Triki koju odglumila Ljubica

 Ković bio predosadan po mom mišljenju), niti mi bili pamtljivi.

 Imala sam osećaj da su neki delovi predstave odrađeni suviše

 brzinski (što nikako ne volim), kraj predstave koji je tragičan za

 Medakoviće bio najbolje izveden u predstavi.

 Pročitaću svakako književnu, originalnu verziju.

 Ocena 7  

 

Najdosadnija trio drama/komedija

 

  Originalna verzija ,Razvojni put Bore Šnajdera'

 https://kulturiska.blogspot.com/2021/07/originalna-verzija-razvojnog-puta-i-pada.html.

 Verzija iste predstave, samo iz 1995. https://kulturiska.blogspot.com/2020/06/komicni-razvojni-put-i-pad-jednog.html.

 Ljubinko i Desanka je komedija/drama koja imala praizvedbu

 u 1964. godine, isto bila prvi pozorišni tekst Aleksandra Ace 

 Popovića u Ateljeu 212 (glumci Olivera i Rade Marković, Pavle

 Minčić i Dragutin Dobričanin).

 Premijera druge verzije i diplomska predstava reditelja Ninoslava

 Šćepanovića bila 8.oktobra 1996. I dan posle premijere, Popović

 je preminuo. Predstava se izvodila u drugim pozorištima širom

 Srbije.

 Na ovom postu, videćete verziju iz 1998. koja bila izvedena u 

 Teatru u podrumu Ateljea 212, reditelj Ninoslav Šćepanović.

                                                 

 Milica Mihajlović (Desanka) bila na srednjem nivou, Sergej

 

 Trifunović (Ljubinko) imao bezveznu i jednu od retkih

 nezanimljivih uloga u svom opusu.

 Atmosfera predstave je malo živnula na pojavljivanje Nenada 

 Jezdića (Avgust) i od njih troje, on mi bio najbolji (iznenadilo

 me njegovo sviranje male harmonike).

 Trio drama/komedija ispala po mom mišljenju 99% veoma dosadna,

 replike izgovorene nedinamično i samo dvaput sam se nasmejala.

 Sigurna sam da je originalna verzija iz 1964. bila svakako bolja od

 ove žestoko dosadne verzije iz 1998.

 Ocena 2

Oštroumno inteligentna Filumena

 

 Eduardo de Filipo (1900-1984) je bio italijanski glumac,

 režiser, scenarista i dramaturg, najpoznatiji po napolitanskim 

 pozorišnim delima

 ,Filumena Marturano' i ,Napoli milionaria', a tema ovog posta će

 biti prvo pozorišno delo.

 Naša pozorišna verzija imala premijeru 16.jula 1993, na Velikoj

 sceni Ateljea 212, sa 73 izvođenja i poslednje izvođenje bilo

 10.marta 1998. Reditelj Branko Pleša, ovde je tv adaptacija iz

 1996.

                                                

 Filumena je bila bivša prostitutka koja želi zasnovati novu porodicu,

 ujedno obezbediti svoje vanbračno odraslo troje dece...

 Svetlana Ceca Bojković u naslovnoj ulozi oduševila sa čistotom

 govora monologa i dijaloga, kao i samoj glumi. Dragan Nikolić

 (Domeniko Sorijano) bio hitičan u par trenutaka i sam Domeniko

 ima strahopoštovanje prema Filumeni.

 Bojan Žirović (Umberto, najmlađi Filumenin sin), Erol Kadić

 (Rikardo, srednji sin) i Nenad Ćirić (Mikele) su na svoje načine

 veoma dobro odglumeli svoje likove.

 Najbolji mi bio treći čin, zbog dinamike i vrhunske glume.

 Kostimi trojice sinova jednobojno veseli i  odlični, kao i pesma što 

 su izveli njih četvorica.

 Kratko se pojavljuju u prvom činu kao posluga Rastko Lupulović

 (odavno poznat kao monah Arsenije) i Nenad Jezdić i baš me 

 nasmejala njihova pojava.

 U predstavi su namerno prenaglašeni i povišeni glasovi svih likova

 (pogotovo kod glavnih likova), pošto je radnja u Napulju i glume

 Italijane.

 Ukoliko vam taj deo smeta duže od minut, onda ne gledajte (meni

 nije smetao).

 Ocena 10  

  

 

 

Džon i Džil (pozorišna predstava)

 

  Leonard Gerš (1922-2002) je bio američki dramaturg, scenarista i

 tekstopisac. Premijera njegove komedije za pozorište ,Leptiri su

 slobodni' (kod nas se tako zove, samo uz dodatak sa imenima dva

 glavna lika) bila 21.oktobra 1969. u brodvejskom pozorištu

 ,But teatar' i 1972. je snimljena filmska verzija.

 Delo je zasnovano po životu Harolda Krentsa (1944/45-1987)

 koji bio slep advokat, autor i aktivista.

 Naša pozorišna verzija imala premijeru 20.februara 1999. u delu

 Teatar u podrumu', imala

 45 izvođenja i poslednje izvođenje bilo 15.februara 2003.

 Reditelj Nenad Gvozdenović, na ovom postu je tv verzija iz 2002.

 koju režirao Miško Milojević. Igrala se neko vreme u Zvezdara

 teatru.

                                                

 Džon je slepi momak, odlučan da živi sam i bez majčinog

 preteranog nadzora. U njegov stan ulazi devojka Džil, potpuno 

 opuštena, slobodna i bez predrasuda. Ubrzo, njih dvoje se zbližili...

 Danijel Sič, odličan u naslovnoj ulozi i zaslužuje da šira publika

 zna za njegovo umeće i veštinu. Na početku, Katarina Erić (Džil)

 bila odbojna zbog glasa i pokreta i kasnije mi se dopala njena 

 gluma.

 Tanja Bošković (gospođa Bejker, Džonova mama), jaka i odlična

 gluma majke koja na žalost bila nesigurna i sumnjala u sinovljevu

 samostalnost i razgovor sa Džil joj dobro otvorio oči.

 Nenad Gvozdenović (reditelj pozorišne verzije, a ovde glumi 

 reditelja Ralfa Ostina), upečatljiva epizodna uloga groznih

 reditelja kojih ima u stvarnom životu.

 Scene koje su me dirnule jesu poslednje sa Džonom i njegovom

 mamom i završna u celoj predstavi. Simpatično me nasmejao deo

 sa jabukom i lično, volela bih da postoji verzija sa pravim, slepim

 čovekom i oni zaslužuju šansu da ih zna pozorišna i šira publika.

 Ocena 10

Da li će oni ostati ovde?

   Majkl Frejn je engleski dramaturg i pisac, najpoznatiji po

 farsi ,Isključeni zvuci', kao i dramama ,Kopenhagen' i 

 ,Demokratija'.

 Filozofska komedija ,Ovde' imala premijeru u njegovoj domovini 

 1993, dok kod nas bila premijera 18.aprila 1996. godine u Ateljeu

 212 (poslednje 75. izvođenje je bilo 27. aprila 2000.).

 U ovoj adaptaciji, videćete verziju iz 1998.

                                               

  Novopečeni bračni par Ket i Fil se jedva saglasili da žive u

 stanu, gde imaju suviše radoznalu stanodavku u vidu Pet. Kad

 se ugnezdili u ovom stanu, počele su česte razmirice i

 mimoilaženja između Ket i Fila...

 Dubravka Mijatović i Zoran Cvijanović kao naslovne uloge su bili

 odlični, veoma smešni i sukobe svojih likova odglumeli živopisno

 (ovde mi ona bila bolja, nego u predstavi ,Ljubavno pismo' https://kulturiska.blogspot.com/2022/09/pismo-napravilo-zbrku-kod-dve-porodice.html).

 Jelisaveta Seka Sablić se stopila sa ulogom suviše radoznale 

 stanodavke Pet i trebala biti tokom cele predstave u žutom kostimu

 (crveni kostim koji nosila tokom 90% predstave je bledunjav).

  Filozofska komedija koja dobro govorila o seljenju, različitim

 mišljenjima jednog para, snalaženju u dijalozima sa stanodavcima i

 u stvarnosti, parovi nalik Ket i Filu ubrzo se prezasite jedno drugog.

 Bolje što se oni iselili i više ne nalaze ,ovde'.

 Ocena 10

 

 

Pismo napravilo zbrku kod dve porodice

 

  Ljubavno pismo je komedija gde su autori Zlatan Fazlagić i

 Zoran Bačić. 

 Premijera je bila 25.marta 1994. godine u Ateljeu 212, reditelj 

 Branislav Kičić (tata odličnog glumca Gordana).

 Verzija sa ovog posta je televizijska adaptacija iz 1998.

                                              

  Soldatovići i Kljajići se jako dugo poznaju, a jedna osoba

 (veoma bliska njihovoj deci Leposavi-ćerki Soldatovića i 

 Momčilu- sinu Kljajića) napisala ljubavno pismo i ne samo

 jedno koje totalno napravilo zbrku između ove dve porodice...

 Na samom početku predstave, bilo mi jasno da su supružnici trebali

 biti zamenjeni i mnogo kasnije, biva otkrivena greška od strane

 matičara (Ljubiša Bačić).

  Rad Miodraga Krstovića (Voja Soldatović) je bio više u ozbiljnim

 ulogama na svim poljima glumačke umetnosti i iznenadilo me što 

 ipak ima komičnu crtu koja ispala uspešna.

 Tanja Bošković (Fransoaz, njegova supruga), veoma vešta gluma

 zagrebačke gospođe koja mi u par navrata bila na granici iritantnog.

 Dubravka Mijatović (Leposava), otišla suviše sa glumljenjem

 devojke šmizle i kasnije imala mnogo bolje uloge (tu ne računam

 u debakl seriji ,Nemanjići' https://kulturiska.blogspot.com/2019/07/ova-dinastija-nije-zasluzila-takvu.html).

 Branislav Zeremski (Olivar Kljajić), dobar nivo, Gorica Popović

 (Jagoda, njegova supruga) uobičajno fantastična, kao i Boris

 Milivojević (Momčilo-Soni).

 Dušica Sinobad je široj publici poznatija kao glasovna glumica

 i već dugo godina radi uspešno taj posao, u ovoj predstavi kao 

 Ružica bila odlična.

 Ima smešno čudnih trenutaka u predstavi, zbrka trebala biti 

 zbrkanija, minusi su to što Momčilo i Ružica nisu na kraju bili 

 zajedno i kraj predstave bezvezno odrađen.

 Postoje razlozi zašto se igrala ta predstava jako dugo, po mom

 mišljenju je utisak srednjeg nivoa i takvu će ocenu dobiti. Da nije

 bila ta četvorka (Miodrag, Gorica, Boris i Dušica), dala bih četiri

 ocene niže.

 Ocena 6

Naturalistička tragedija/drama sa jednom velikom žrtvom

 

  August Strindberg (1849-1912) je bio švedski pisac, slikar i 

 fotograf.

 Smatra se jednim od stvaralaca modernog pozorišta, a naturalistička

 tragedija/drama ,Otac' je bila napisana 1887. godine

 (dobrim delom, inspirisana piščevim životom) a izvedena par godina

  kasnije.

 U našoj verziji, premijera bila u Ateljeu 212 1993, obnova iste

 predstave bila 1994. i izvodila se do 2001. Predstava je doživela

 101. izvođenje, ova verzija sa posta je televizijska adaptacija iz

 2001, reditelj Radoslav Milenković.

                                                    

 

 Ovo nije tipična priča o bračno porodičnim odnosima, problemima i

 sukobima među polovima i šta se događa kada jedan

 supružnik bude posebno gadan i grozan prema drugom kroz

 emotivno psihološke manipulacije.

 Ovde, žrtva je pukovnik Albert kog briljatno odglumio Danilo

 Bata Stojković. Njegov lik dobro znao da nešto unutar njega nije

 bilo u redu, mnogo sumnjičav, nepoverljiv i velikim delom 

 paranoičan (na žalost, to da će biti posebno povređen je doživeo).

 Emotivno psihološki negativac je Albertova žena Laura koju

 sjajno odglumela Ljiljana Dragutinović. Njen lik sporo, britkim

 jezikom i potezima, uništavala svog muža.

 Albertova dadilja Margaret davala sve od sebe da zaštiti i pomogne

 svom štićeniku i dok budete pomno pratili predstavu, znaćete da li 

 je uspela u tome. Renata Ulmanski je ovde odlična.

 Veoma malo (volela bih da je taj lik bio više u predstavi) se 

 pojavljuje njihova ćerka Berta (Jasmina Večanski, poznatija široj

 publici kao Anina mama u seriji ,Državni službenik' i doktorka

 Macanković u seriji ,Klan'). Jasmina je u jednoj sceni sa Batom 

 tokom suočavanja i teškog sukoba bila jako dobra.

 Odličnu sporednu ulogu ostvario Aljoša Vučković u ulozi doktora

 Estermarka.

 Predstava se kasnije izvodila u drugim pozorištima (nisam sigurna

 da li se još uvek izvodi), poučna, teška i tužna.

 Ocena 10