Motoristika...

 

  Smrtonosna motoristika je bila drama Aleksandra Ace Popovića

 koja premijeru imala 10 dana nakon njegove smrti (19. oktobar

 1996.) u Subotičkom narodnom pozorištu (pogledaću i tu verziju).

 Ovde će biti verzija iz Ateljea 212 iz 2007. godine, koju su 

 dramaturgiju radili Egon Savin i Nebojša Romčević (samu predstavu

 režirao Egon Savin), dok ovu televizijsku adaptaciju radio 

 Milivoje Miško Milojević.

 Ateljevska verzija bila odigrana 134 puta, premijeru imala 

 2005, a 10 godina kasnije imala poslednje izvođenje. 

                                           

  Marela bila u bolnici sa još tri žene i kasnije otkrila da njen

 momak Dule varao sa Silvanom Havajkom. Dule shvati da je

 pogrešio oko Silvane, pokušava se vratiti Mareli...

  Isidora Minić (Marela) bila odlična u glavnoj ženskoj ulozi žene

 koja bila jako odana Duletu i on je gadno povredio. Tražila

 se u vezi sa osobom koja je potpuno drugačiji životno

 intelektualni nivo (jako suprotan od Duleta) i lako 

 uspostavila odnose sa tri žene.

 Ankica, (veoma dobra Milica Mihajlović, opet imala jače uloge od 

 ove), Marica (jako dobra Tanja Pjevac, šteta što njen lik bio 

 sporedan i najmanje pričao od ženskih, sporednih likova) i Anica 

 (Ana Franić sa njenom glumom ovde bila ravna linija). 

 

 Dubravku Mijatović (Silvana Havajka) su uspešno spoljno poružneli

 

 i što se tiče njene glume, čista desetka.

  Nenad Jezdić kao Dule bio najubedljiviji u monologu, pevanju i

 malo plesu, njegov lik shvativši veliku, posebnu grešku pokušao

 dobiti drugu šansu. Dule je preemotivan, burnog ponašanja,

 radi nestabilan posao i ne drži se pravila.

  Mladen Andrejević (profesor istorije Svetislav Sveta Apostolović)

 ubedljiva gluma osobe koja po ličnosti, postupcima i razmišljanju 

 potpuno suprotan od Duleta (ozbiljan, odmeren, zaposlen i drži

 se pravila).

  Velike pohvale za Sofiju Juričan (medicinska sestra Pavica) koja

 odglumela taj lik sasvim prirodno.

 Nađa Sekulić (Milisava policajka), jedna od najupečatljivijih 

 sporednih uloga.

  Mihajlo Miša Janketić (čika Dragi), živopisno i maestralno 

 odglumio čoveka naše svakodnevnice, baš dobar bio i Nenad 

 Ćirić (kafedžija Gane).

 Par epizodista nije bilo potrebno, scenografija svesno bila 

 jednolična, mračna i sa malo promene rekvizita, delovi sa 

 pevanjem (na kraju same predstave iskreno to nisam očekivala)

 su mi bili između smešnih i čudnih.

  Predstava ima smeha, važnih tema za razmišljanje i razgovore i

 dirljivosti (ljudi koji žive prosečnim i pomirljivim životom su

 tu prikazivani ljudski i gledalac se može poistovetiti sa njima).

  Ocena 9

 

                                              

 

Užička moderna verzija o...

 

  Šta je Arnolf planirao?

 https://kulturiska.blogspot.com/2024/03/arnolfov-kompleksan-lukav-plan-je-bio.html.

 

 Molijerova komedija ,Tartif' imala premijeru u Versaju 1664. godine,

 ali bila zabranjivana sve do 1669. godine zbog teme.

 U našoj verziji, premijeru imala 2002. godine i dobitnik mnogobrojnih

 nagrada. Reditelj Miodrag Milanović. Predstava se izvodi i dan

 danas u našim pozorištima, Užičani su davnih dana izvodili tu

 predstavu (1948.), a evo i dokaza https://uzickopozoriste.rs/index.php/o-pozoristu/istorija-pozorista/sve-igrane-predstave/item/91-tartif.

 Istorijat još naših pozorišnih verzija (pre užičke)

 https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B0%D1%80%D1%82%D0%B8%D1%84.

 Bio je korišćen prevod pesnika, esejiste i prevodioca Sime 

 Pandurovića (1883-1960). Ova verzija je iz 2003, televizijsku

 verziju režirao Miško Milojević.

                                       

 U kući plemića Orgona, dospeo je Tartif, čovek kog skoro svi

 ukućani ne vole (osim Orgona i njegove majke gospođe Pernel koji

 gledaju u Tartifa kao iskrenog, pobožnog i čestitog čoveka), pošto

 su osetili njegovu pravu i lošu prirodu...

  Nisam očekivala da će biti moderno obučeni likovi, sa druge 

 strane mi to nije predstavljalo problem. Vahidin Prelić (Tartif)

 iskazao u pravoj meri grimase svog naslovnog lika koji je prikaz

 dvostrukih ličnosti i to podmuklih.

  Igor Borojević (Orgon), Divna Marić (Orgonova žena

 Elmira) i  Ivana Kovačević (Marijana, Orgonova i Elmirina

 kći dosta dobri, Tanja Jovanović (Marijanina

 prijateljica Dorina) čista dikcija i najubedljvije glumila u ovoj

 predstavi. Drugu najubedljiviju ulogu ostvario Slobodan 

 Ljubičić kao gospođa Pernel.

  Vladimir Kurćubić (Damis, Orgonov i Elmirin sin i Marijanin

 rođeni brat) i Nemanja Ranković (Valer, Marijanin verenik) mogu

 proći.

  Više bih volela da muzike nije bilo u ovoj predstavi, scenografija

 minimalistička i sasvim dovoljna istovremeno (portreti su mi se

 svideli) i užičko moderno viđenje o licemernim i lažnim osobama,

 naivnosti i da takvima može se stati na put je u 99% slučajeva bila

 uspešna.

  Ocena 9.5  

 

  

,Mera za meru'

 

  Poslednje Šekspirovsko delo koje sam pogledala i to uživo

 https://kulturiska.blogspot.com/2022/09/romeo-i-julija-na-mpdr-nacin.html.

 Vilijem Šekspir napisao jednu od dve mračne komedije, ovde

 će biti reč o jednoj od njih ,Mera za meru'.

 Originalna verzija bila izvedena 1604. godine, dok kod nas bila

 izvedena u Srpskom narodnom pozorištu 22. decembra 1998.

 godine, pod rediteljskom palicom Dejana Mijača.

 Televizijsku varijantu iz 2007. godine režirao Miško Milojević.

                                           

   Bečki knez Vićenco je tajnovito odsutan i Anđelo preuzeo njegovu

 dužnost.

 Mladić Klaudio biva osuđivan na smrt, dok njegova sestra

 Izabela koja je na putu da bude iskušenica bi mogla spasiti 

 bratovljev život...

  Vojislav Voja Brajović u dualnim ulogama (jedna od njih je

 Vićenco) bio potpuno briljatan i njegov lik namestio sa

 razlogom određene situacije, ujedno svesno i vešto odigrao 

 dve uloge.

  Boris Isaković (Anđelo), odličan u svojoj ulozi, veoma strogog,

 oštrog i kritičnog prema drugima, dok njegov lik i nije bio potpuno

 moralan.

  U prvom činu, glas Jasne Đuričić (Izabela) zvučao slabašno, a

 već u drugom činu bio dovoljan glasan. Što se tiče uloge, tu 

 iskreno nije bilo greške.

  Srđan Timarov (Lucije) briljatan (bez obzira što je nosio ala

 Željko Joksimović bradu pre ,Lane moje' faze) i stvarno treba da

 obratite pažnju na njega.

  Kostim i šminka su bili svesno ružni za Tijanu 

 Maksimović Bošnjak, dok u ulozi gospe Peze bila smešna i

 odlična.

  Novak Bilbija kao Bernandin bio nešto kraće, ali mi se svidela

 njegova gluma starog pijanca (nije bila karikatura ili predosadna).

  Ova mračna komedija se bavi dvostrukim merama za 

 bogate i siromašne, u kojim trenucima treba imati milosti, kao i

 pitanju da li čovek zaslužuje drugu šansu u životu.

  Izuzetna vredna gledanja, Mijač i Milojević odlično odradili kao

 reditelji ovaj posao.

  Ocena 10   

Gabrijela i Marlena...

 

 Emilio Karbaljido (1925-2008) je bio meksički dramaturg,

 veoma cenjen u svojoj domovini i dva dana posle njegove smrti,

 jedna nagrada bude nazvana po njemu.

 Dva mirisa ruže je kod nas imala premijeru 4. oktobra 2002. u

 Pozorištu na Terazijama, a četiri godine kasnije, bila adaptirana

 za televiziju.

 Reditelj originalne verzije je Slavenko Saletović, dok tv verziju

 režirao Miško Milojević.

                                               

  Gabrijela i Marlena se sreću u čekaonici zatvora, a ispostavilo

 se da čekaju istog muškarca...

 Ljiljana Stjepanović (Gabrijela), genijalno zabavna i njen

 lik je tradicionalistkinja, profesorova žena i ne predaje se tako lako.

 Elizabeta Đorevska (Marlena) u 90% mi dobro odglumila, samo

 u scenama kad se njen lik jako demorališe i pričala povišenim

 glasom, to ispalo suviše neprirodno. Marlena je velikim delom

 tralala fazon, delimično slobodnijih shvatanja od Gabrijele i 

 postepeno se dve potpuno različite žene sprijateljile.

  Marijači pevači i svirači su bili za desetku, borba glavnih 

 junakinja da izbave istog muškarca bila u melodramsko komičnom

 ruhu, a sam on je celokupno bio kretenčina.

 Kraj predstave mi se ipak svideo, mogla bi biti modernija

 verzija, sa tolerantnijim stavovima i replikama.

 Ocena 6

  

Nije morao biti njen kraj

 

 Tuce svilenih čarapa (osam jednočinki u jednoj predstavi)

 https://kulturiska.blogspot.com/2020/08/osam-jednocinki-pretvorene-u-predstavu.html.

 Tako je moralo biti je drama Branislava Nušića koja imala premijeru

 16.novembra 1900. godine u beogradskom Narodnom pozorištu.

 U verziji Jugoslovenskog dramskog pozorišta je imala premijeru

 6. juna 2007. godine na Velikoj sceni ,Ljuba Tadić' i deset godina 

 kasnije, napravljena je televizijska verzija koju režirao Miško

 Milojević (reditelj predstave je Egon Savin).

                                                 

  Jelina mlađa sestra je pred udajom i kako pronaći miraz? Muž 

 se debelo novčano zadužio i na Jeli je sve to da reši...

 Anita Mančić (Jela), odličan odabir za ulogu žene nušićevske i

 realistične tragičarke koja bila opterećena da porodične probleme

 rešava potpuno sama, bez da oni pomognu ili oni svoje probleme 

 reše. Nije morao biti njen kraj, najpotresnije su poslednje scene 

 kad Jela dramatično odlučila da je više nema.

 Nebojša Dugalić (muž Đorđe), takođe odličan i njegov lik pokušao

 biti u ravni sa Jelom tokom celom braka (videćete da mu nije u 

 potpunosti bila uzvraćena ljubav sa njene strane u kasnijim 

 činovima).

 Predrag Ejdus (Jakov, Jelin i Stankin otac), Branka Petrić (Marija

 Jelina i Stankina majka) i Jelena Petrović (Stanka) spolja delovala

 sjajna i blistava porodica, dok iznutra jadni na svoje načine.

 Vojin Ćetković (Ljubomir Nestorović, nekadašnja Jelina ljubav),

 solidna gluma, Mihailu Miši Janketiću (Đorđev stric Obrad) bio

 slabašni i slomljen glas (bolovao je neko vreme), dok sa druge 

 strane sam sigurna da je najbolje moguće odradio ovu ulogu.

 Jelena Angelovski (služavka Sofija) me oduševila i godinama se

 bavi filmskom produkcijom (ređe glumom).

 Tako je moralo biti zaslužuje reobnove i opširniju diskusiju i pitanje

 jeste da li bi mogla istoimena Nušićeva drama (na žalost, spada 

 među nevidljiv njegov opus) mogla prilagoditi za ovaj vek? Moj

 odgovor je potvrdan.

 Ocena 10

Džon i Džil (pozorišna predstava)

 

  Leonard Gerš (1922-2002) je bio američki dramaturg, scenarista i

 tekstopisac. Premijera njegove komedije za pozorište ,Leptiri su

 slobodni' (kod nas se tako zove, samo uz dodatak sa imenima dva

 glavna lika) bila 21.oktobra 1969. u brodvejskom pozorištu

 ,But teatar' i 1972. je snimljena filmska verzija.

 Delo je zasnovano po životu Harolda Krentsa (1944/45-1987)

 koji bio slep advokat, autor i aktivista.

 Naša pozorišna verzija imala premijeru 20.februara 1999. u delu

 Teatar u podrumu', imala

 45 izvođenja i poslednje izvođenje bilo 15.februara 2003.

 Reditelj Nenad Gvozdenović, na ovom postu je tv verzija iz 2002.

 koju režirao Miško Milojević. Igrala se neko vreme u Zvezdara

 teatru.

                                                

 Džon je slepi momak, odlučan da živi sam i bez majčinog

 preteranog nadzora. U njegov stan ulazi devojka Džil, potpuno 

 opuštena, slobodna i bez predrasuda. Ubrzo, njih dvoje se zbližili...

 Danijel Sič, odličan u naslovnoj ulozi i zaslužuje da šira publika

 zna za njegovo umeće i veštinu. Na početku, Katarina Erić (Džil)

 bila odbojna zbog glasa i pokreta i kasnije mi se dopala njena 

 gluma.

 Tanja Bošković (gospođa Bejker, Džonova mama), jaka i odlična

 gluma majke koja na žalost bila nesigurna i sumnjala u sinovljevu

 samostalnost i razgovor sa Džil joj dobro otvorio oči.

 Nenad Gvozdenović (reditelj pozorišne verzije, a ovde glumi 

 reditelja Ralfa Ostina), upečatljiva epizodna uloga groznih

 reditelja kojih ima u stvarnom životu.

 Scene koje su me dirnule jesu poslednje sa Džonom i njegovom

 mamom i završna u celoj predstavi. Simpatično me nasmejao deo

 sa jabukom i lično, volela bih da postoji verzija sa pravim, slepim

 čovekom i oni zaslužuju šansu da ih zna pozorišna i šira publika.

 Ocena 10

Finalna epizoda naše operske priče

 5. epizoda https://kulturiska.blogspot.com/2020/07/dve-stvari-su-vazne-za-vrhunsku-operu.html.



 6. epizoda zvana Finale

 Kakva budućnost će biti za našu operu?



 Finalna epizoda naše operske priče je dala jasnu, realističnu

 sliku sadašnjeg statusa i kakva bi mogla biti u 

 budućnosti. Sagovornici vrhunski stručnjaci svojih grana u 

 različitim generacijama, duo Branko/Branislav odlični i

 naravno Miodrag kao narator u svih 6 epizoda.



 Moja mišljenja o temi finalne epizode su sledeća.


1. Opera ne treba da bude isključivo samo za akademsko 

 intelektualne ljude.

 2. Treba pojačati repertoar na našem jeziku (naravno, da 

 dobro poznati klasici na stranim jezicima ostanu).

 3. Apsolutno sam za savremenizaciju nekih opera, ali u nekoj

 zlatnoj sredini.

 4. Operu treba približiti na razumljivom jeziku nekim ljudima

 koji u životu ne bi nikad slušali takav žanr.

 5. Za ovih 100 godina, ne dobismo posebnu zgradu za operu i

 balet i nećemo je nikad dobiti (aktuelnu vlast, ta grana jednostavno

 ne interesuje).

 6. Veći podstrek za buduće dirigente, horiste i soliste.




 RTS uradio izvrstan posao ovde, mnogo stvari o našoj operskoj

 istoriji nisam znala, sve do sada.


 Ocena 10
                                                     

Dve stvari su važne za vrhunsku operu

 4. epizoda 

 https://kulturiska.blogspot.com/2020/07/prica-o-zlatnom-dobu-nase-opere-i-kraju.html.


 5. epizoda- U orkestarskoj rupi

                                                     
 Miodrag D. Jovanović će sresti vrhunskog dirigenta ranijeg doba,

 kao i na Anonimnog kritičara. Koje su dve stvari važne za 

 vrhunsku operu?



 Odgovori na jedino pitanje briljatne, pretposlednje epizode

 ,100 godina opere' se nalaze već na samom početku i kraju.

 Bojan Žirović jako dobro odglumeo Oskara Danona, lik

 Branislava Platiše je sigurno skup raznih kritičara na polju

 opere. Bez te dve stvari, nezamisliv je svet opere.


 Ocena 10 

Priča o zlatnom dobu naše opere i kraju

 3. epizoda https://kulturiska.blogspot.com/2020/07/samo-ona-od-njih-10-me-posebno.html


 4. epizoda- Osvajanje Evrope

                                                      
 Kako su naši operski pevači osvajali Evropu i svet? Šta je

 prethodilo zlatnom dobu naše opere i kraju?



 Za zlatni period naše opere (sredina pedesetih, kraj šezdesetih

 prošlog veka), najviše zaslužan Oskar Danon

 (1913-2009) i njegovi potezi su bili briljatni i vrhunski.

 Razlozi za kraj tog perioda su detaljno objašnjeni

 (bili su na žalost očekivani, po mom mišljenju).


 U svojim ulogama ljubitelja opere dve različite struje Branko

 Jerinić i Branislav Zeremski su i ovog puta bili odlični

 (link 1. epizode https://kulturiska.blogspot.com/2020/07/uvertira-o-nasoj-operskoj-prici.html).


 Sagovornici Vladimir Jovanović i Branka Radović su izneli

 posebne podatke o zlatnom dobu, kao i operska pevačica tog

 doba Radmila Bakočević.


 Ocena 10

Samo ona od njih 10 me posebno...

 2. epizoda https://kulturiska.blogspot.com/2020/07/prvi-pokusaj-operske-verzije-kostane.html.



 3. epizoda- Dive

                                                     
 Ko je operska diva? Da li su one teške, ljubomorne i egoistične

 osobe raskošnog glasa? Odgovore na sve to, pronaći će Miodrag

 D. Jovanović kroz razgovor sa deset operskih pevačica...




 Operske pevačice starije generacije Biserka Cvejić,

 Milka Stojanović, Breda Kalef i Radmila Bakočević su prave

 dame, jake ličnosti, ponašanja za primer i neke od njih su

 uspešno podučavale nekoliko naših operskih pevača. Njihovi

 odgovori su bili vredni slušanja i apsolutna desetka za njih.



 Operske pevačice srednje generacije Dragana Del Monako,

 Jadranka Jovanović i Jasmina Trumbetaš Petrrović. Dragana

 pričala sasvim normalno (na žalost, imala je pijan nastup

 https://www.youtube.com/watch?v=dNMHX3-sZA4, dobro izveo

 nastup Aleksej Steblijanko, uprkos toj situaciji), Jasmina takođe.

 Samo Jadranka Jovanović me posebno iritirala sa dramskim, 

 nepotrebnim pauzama, glumeći nedodirljivost i uzvišeno biće.



 Katarina Jovanović (ne mešati je sa istoimenom novijom 

 pevačicom) iskazala dobro svoju filozofiju o operskim divama

 (na ovom snimku https://www.youtube.com/watch?v=bXfM8Lwdd40, desio se nezgodni vokalni kiks kom može

 svakom biti na živom nastupu) i dopao mi se njen deo.



 Za kraj, najmlađe u ovoj zanimljivoj operskoj priči

 Evgenija Jeremić https://kulturiska.blogspot.com/2020/03/moderna-verzija-nase-prve-opere.html i

 Mina Gligorić https://kulturiska.blogspot.com/2020/03/zasto-su-joj-stavili-alter-ego.html 

su sjajno iznele svoje stavove o budućim poslovnim planovima i

 u kasnijoj fazi, volela bih da one prenesu svoje znanje budućim

 generacijama.


 Samo zbog Jadranke Jovanović odnosno njenog stava tokom

 razgovora, ova epizoda izvrsnog serijala će dobiti ocenu manje.


 Ocena 9

Prvi pokušaj operske verzije Koštane

 1. epizoda 

  https://kulturiska.blogspot.com/2020/07/uvertira-o-nasoj-operskoj-prici.html.

 2. epizoda- Od Koštane do Koštane

                                                          
  Naslov je priča o prvom pokušaju stvaranja operske verzije

 Koštane i nije prošla bez raznih komplikacija...




 Manje likova u ovoj epizodi, Srđan Timarov široj publici poznat

 kao grof Sekereši iz Državnog posla, dok u ulozi Petra Konjovića

 bio briljantan.

 Jak posao su odradili Nebojša Kundačina (Bora Stanković,

 autor ,Koštane') i Željko Maksimović (advokat).



 Zabavni su bili trenuci za vreme proba aktuelne postave Koštane


 (verzija na ovom postu je prošlogodišnji snimak i desile se

 izmene https://kulturiska.blogspot.com/2020/03/zasto-su-joj-stavili-alter-ego.html, 

 a evo dramaturške verzije uz pevanje sa Majom Odžaklijevskom 

 https://kulturiska.blogspot.com/2020/07/majino-vienje-kostane.html).




 Ocena 10

Uvertira o našoj operskoj priči

 Sto godina opere je dokumentarno igrana serija nastala ove

 godine, ima šest epizoda, autor serijala je Nebojša Bradić,

 reditelj Miško Milojević.


  1. epizoda- Uvertira                                               

  Počeci naše opere su protekli ovako...



 Bariton Miodrag D. Jovanović kao narator vrhunski odradio posao 

 i bolje što istaknuti operski pevač nalik njemu bio u takvoj ulozi.



 Mislila sam da će biti više glasovne glume, nego mešavina

 prikaza arhive dokumenata i slika, igrana varijanta i

 razgovorima sa istaknutim ljudima iz tog žanra i

 otkrila sam mnogobrojne stvari o počecima naše opere. Veoma

 pošteno ispalo pominjanje uticaj Hrvatske nacionalne opere

 (oni su gostovali u Narodnom pozorištu) za početke naše

 opere.


 Potpuno nepošteni su bili kritičari prema Stanislavu Biničkom

 kog odlično odglumeo Nebojša Milovanović (publika je volela

 njegov entuzijazam, šarenolikost repertoara tokom

 četvorogodišnjeg mandata u Narodnom pozorištu). Smešno

 zabavnu glumačku svađu ljubitelja opere

 su izveli Branko Jerinić i Branislav Zeremski, Nenad

 Stojmenović dobar kao Milan Grol, isto i Marko Baćović kao

 Mokranjac. Manju i interesantu ulogu mladog operskog

 pevača ostvario operski pevač Marko Pantelić.



 Pre nego što neki od vas kažu da je opera smor, nema tempo i

 zanimljivost, prvo pogledajte ovu epizodu. Ko zna, možda će

 neki početi da gledaju istu (i ja sam do pre par godina govorila

 slično i promenih mišljenje).


 Ocena 10                                                    

Jedan traži potpuno nemoguć potez od drugog

 Privatni životi https://kulturiska.blogspot.com/2020/06/kvartet-manirsko-predosadna-komedija.html?m=1.


 Zlatno runo je pozorišna adaptacija istoimenog romana i drame

 ,Remek dela' od Borislava Pekića.

 Premijeru imala u kruševačkom pozorištu 2000, a premijera u

 Beogradu bila 2001. u BDP-u, reditelj Nebojša Bradić.

 Televizijska adaptacija na ovom postu je iz 2005, reditelj

 Miško Milojević. Video odavno nedostupan.

                                                     
 Simeon Njago cincarski majstor umetničke šminke dobio zadatak

 od strane grčkog patriote, doktora Kajsunizadea da našminka

 mrtvog turskog sultana Sulejmana...




 Kompleksno dugi dijalozi i gestovi bili između naša dva lika, dok

 treći u vidu Agatodemona/naratora (Ivan Tomić) pojavljivao kao

 lik upozorenja i nesreće. Treći lik može u nekim delima pokvariti

 priču dva glavna junaka i tok, njegov lik bio intrigatno filozofsko

 zanimljiv.



 Nebojša Dugalić (Simeon) ne želi tako lako dati na sebe, svoju

 umetnost i način života.


 Vojin Ćetković (Kajsunizade) traži od Simeona potpuno nemoguć

 potez, racionalan, spreman da do realizacije poteza dođe makar

 na loš način (njegova gluma u scenama besa me blago naježila).
                                                    

Slika sa izložbe o stogodišnjici UDUS-a 

 https://kulturiska.blogspot.com/2019/11/stogodisnjica-udus-u-etnografskom-muzeju.html.

 Njih dvojica već glumeše zajedno u I sezoni Žigosanih u reketu

 (Nebojša jednog od glavnih likova Vojislava Todorovića, Vojin

 profesora negativca Nojmana), u ovoj predstavi bili očekivano

 odlični.

 Ocena 10

Supružnici kojima trebalo vreme...

 Kuća sa prozorom https://kulturiska.blogspot.com/2020/06/petoclana-porodica-nekako-podnosi.html.


 Ričard Kalinovski je američki dramaturg i drama ,Zver na mesecu'

 bila izvedena preko 20 zemalja i prevedena na 19 jezika.

 Više o njegovom opusu https://www.richardkalinoski.com/.

 Zasnovana po istinitim događajima, u našoj verziji bila izvedena

 u BDP-u 2002. godine, reditelj i scenograf nekadašnji ministar

 kulture Nebojša Bradić. Za tv adaptaciju iz 2008, reditelj

 Miško Milojević.

                                                  
 Vinsent se priseća svog detinjstva u

 Milvokiju i priča o bračnom paru jermenskih doseljenika

 fotografa Arama i mlađe žene Sete...



 Vlastimir Đuza Stojiljković (odrasli i mali Vinsent) imao dualni

 glumački zadatak koji očekivano uspešno odradio. Mislila sam

 da će mlađa Vinsentova verzija biti osnovac iz dramske 

 sekcije ili mlađi tinejdžer, Đuza odglumeo dečaka potpuno

 prirodno, sa lakoćom i osećajnosti.


 Aram (Nebojša Dugalić) kroz čvrstu, hladnu i tešku spoljnu sliku

 dospeo za Ameriku iz Jermenije (radnja drame se odvija u

 dvadesetim godinama prošlog veka i u Jermeniji bio genocid),

 držao se rada, discipline i ozbiljnosti, bez imalo pokazivanja

 istinskih emocija.


 Seta (Paulina Manov) mlada, simpatično radoznalo naivna 

 devojka se osetila posebno srećnom što živi u domaćinstvu sa

 Aramom. Ostala potpuno sama nakon tragedije u domovini, jedini

 spas bio odlazak u Ameriku i udaja.


 Teskobne su bile scene Aramovog nerazumevanja prema Setinoj

 prirodi, njegovo življenje u prošlosti (bez toga da bude u

 današnjici) i vidljiva prikazanost njegovog hladnog, emotivnog 

 zida.


 Oboma trebalo vreme da oproste jednom drugom, otvoreno

 porazgovaraju o prošlosti (najviše Aram) i u miru budu u

 sadašnjici.


 Najupečaljivije scene su Aramovo konačno rušenje hladnog,

 emotivnog zida (Nebojša se jako stopio sa svojom ulogom baš

 kod te scene), njegovo prihvatanje Vinsenta i fotografisanje tria.


 Ocena 10