Naturalistički aveti njih petoro

 

  Naša uspešna verzija njegove drame ,Neprijatelj naroda'

 https://kulturiska.blogspot.com/2020/05/on-nije-trebao-biti-proglasen.html.

  Aveti je pozorišna realistična drama Henrika Ibzena, izvedena 1882.

 u Čikagu. Predstava bila izvedena na danskom jeziku (to je originalan

 jezik predstave), sama ona u tom dobu izazvala burne i negativne

 reakcije .

 Naša verzija iz 2016. bila izvedena na Bitef teatru, reditelj Andrej

 Nosov, dok televizijsku varijantu režirala Andrea Ada Lazić.

                                                 

  Helen Alving postala nedavno udovica i sin jedinac

 slikar Osvald se vratio kući. Ona planira otvoriti sirotište, Helen

 htela razrešiti određene duhove/avete i teskobe iz prošlosti... 

  Mirjana Karanović (Helen) iznela ulogu majke koja bila svesna

 žrtva malograđanskog komformizma i Helen ozbiljno otvorili vidici

 čim je počela dublje razgovarati sa sinom.

 Milan Marić (Osvald) upečatljivo odličan u ulozi sina koji kasnije

 otkriva majci od čega boluje, pojedinačne scene i pogotovo 

 zajedničke scene sa Karanovićkom odglumio osećajno snažno i

 iskreno.

 Slobodan Beštić (pastor Manders) očekivano odličan, precizno

 jasna dikcija i donekle razumela pastorove postupke iz prošlosti.

 Samo, Manders napravio dve greške.

  Jovana Gavrilović (služavka Regina) jasno branila stavove svog

 lika, imala odbojnost prema ocu stolaru Jakobu (odličan Branko

 Cvejić) i bi mi žao Regine što nije zadobila sunce na kraju.

  Svo petoro su hteli ukloniti te prošle, grozne avete (najviše Helen),

 svidela mi se igra svetla i reflektora tokom promene scena i  

 razumem zašto je tek u našem i prošlom veku bila prihvaćena u

 potpunosti.

 Za kraj ove upečatljive, ozbiljne i tužne naturalističke drame, bio

 je očekivan. 

 Ocena 10

Romantično komična zapetljancija na Boško Buha način

 

  Odlično viđenje ,Mera za meru' u Srpskom narodnom pozorištu

 https://kulturiska.blogspot.com/2024/03/mera-za-meru.html.

 Bogojavljenska noć (drugi naziv ,Šta hoćete') je romantična komedija

 Vilijema Šekspira koja bila izvedena 1602. godine i ima nekoliko

 filmskih, televizijskih, pozorišnih i mjuzikl verzija.

 Naša verzija sa ovog posta je televizijska verzija iz 2011. godine,

 rediteljka predstave Bojana Lazić, dok ovu, televizijsku verziju

 režirala Andrea Ada Lazić.

                                               

  Viola i Sebastijan su sestra i brat, izgubljeni u brodolomu kraj

 obala Italije. Viola se preruši u slugu i tu već nastaje zaplet...

  

  Čim se dogodilo da je bogata grofica Olivija (odlično smešna i

 ubedljiva Olga Odanović) zaljubljena u Cezarija, nastao

 smehotresno simpatičan šou.

  Svako na svoj način hteo tu situaciju iskoristiti u svoju korist,

 Sena Đorović (Viola/Cezarije) prirodno odglumela ovu dualnu

 ulogu, Milorad Mandić Manda (Olivijin verni sluga Malvolio)

 zasluženo za ovu ulogu dobio nagradu ,Gita Predić Nušić' i u 

 poslednjim scenama predstave, nosio žuti upečatljivo zanimljiv

 kostim (otkrijte zašto).

 Anita Mančić (Fest) upečatljiva gluma i odlično pevanje, kao trio

 su bili istinski smešni Srđan Ivanović (Tobija podriglija),

 Miloš Đorđević (Andrija malarija) i Katarina Marković (Marija).

 Da je ostao naziv ,Šta hoćete?', mislim da bi ljudi slabo zapamtili

 predstavu. Na zanimljiv način, prikazuje viđenje kostimiranog

 promene pola, načinu ponašanja tokom te promene i dok su 

 zbog određenih okolnosti postali druga ličnost.

   I danas se izvodi ova predstava kod nas, što mi je istinski drago.

  Ocena 10

 

Porodica koja se mora odreći...

 

  Anton Pavlovič Čehov je autor čije dela naši pozorišni

 reditelji najviše vole da realizuju na daskama koje život znače.

 Dva dela koja su realizovana u uspešne i odlične predstave.

  1. Ivanov (Narodno pozorište 2019.) https://kulturiska.blogspot.com/2020/03/njegovo-dusevno-stanje-niko-nije-razumeo.html.

 2. Tri sestre (televizijska verzija iz Jugoslovenskog dramskog

 pozorišta 1982.) https://kulturiska.blogspot.com/2020/05/skoro-dva-i-po-sata-pozorisne-price-o.html.

  Ovde, biće utisci o pozorišnoj drami u četiri čina

 ,Višnjik' koju je režirao Dejan Mijač (1934-2022), premijeru imala 

 2011. godine na sceni ,Ljuba Tadić'. 

 Poslednje delo od strane Čehova, kao i

 poslednja predstava koju Mijač režirao, pred potpuno povlačenje

 sa scene.

 I danas se izvodi po pozorištima širom sveta, televizijsku adaptaciju

 uradila Andrea Ada Lazić, godina 2015.

                                                 

  Ljubov Andrejevna Ranjevska se vratila kući sa svojom ćerkom

 Anjom i sačekali je na stanici njen brat Leonid Gajev i Ljubovina

 usvojena kći Varja.

  Imanje i višnjik će morati da budu prodati, pošto je ova porodica u

 dugovima, a njihov poznanik trgovac Lopahin nudi svoje rešenje...

  Jasna Đuričić (Ranjevska) nosila ulogu osobe koja teškog srca

 se morala odreći mesto u kom odrasla sa bratom, doživela jednu

 veliku tragediju veoma snažno i ubedljivo u sva četiri čina.

 Njen muž Boris Isaković (trgovac Lopahin) takođe odličan (lično,

 neobično mi i to kratko bilo da ne glume bračni par) a

 razlog zašto uporno Lopahin hteo to imanje i višnjik ima duboki

 i teški razlog.

  Nataša Tapušković (Varja) iznela maksimalno svoju ulogu, 

 jedina u ovom domaćinstvu koja probala urazumiti porodicu i

 bez stega reći otežavajuće istine.

  Jelena Petrović (Anja) briljirala u ovoj ulozi (u ,Revizoru' mi nije

 bila nešto https://kulturiska.blogspot.com/2023/03/kad-im-on-dosao.html) i

 iz sve snage želi pomoći svojoj majci da se otrgne duhovima 

 prošlosti i krene dalje.

  Svetozar Cvetković (Gajev) gluma sa stilom, Hana Selimović

 iznela ubedljivo ulogu sobarice Dunjaše koja bi da živi boljim 

 životom i neko voli.

  Iako bila sporedna i pomalo čudna uloga, Nada Šargin kao

 guvernanta Šarlota imala prodoran, jasan glas (i ta mi bila bolja

 uloga, nego uloga Raške u seriji ,Nemanjići'

 https://kulturiska.blogspot.com/2019/07/ova-dinastija-nije-zasluzila-takvu.html).

  Oduševio me Bojan Dimitrijević kao večiti student filozof i

 sasvim svoj Trofimov, Jovan Belobrkić dobro izneo ulogu 

 pisara Epihodova (bio upečatljiv u seriji ,Grupa' kao Strahinjin

 stariji brat), uloga Vlaste Velisavljevića (Firs) me dirnula, pogotovo

 poslednja scena sa njim.

  Mijač uradio odličnu stvar što nije ubacio šefa stanice, poštanskog

 činovnika, gostiju i posluge, kostimi koje uradio Leo Kulač su u

 skladu sa vremenom radnje.

  Moraju se pustiti određene stvari, okončaju unutrašnji i spoljašnji

 dugovi i ovu predstavu vredi pogledati.  

 Ocena 10

Borbe i priče za plodne dane

 

 Atelje 212 u koprodukciji sa Kulturnim centrom Pančeva priredio

 predstavu ,Plodni dani', koju su radili supružnici Boris i Jelena

 Liješević.

 Televizijsku adaptaciju priloženu ovde iz 2014. godine radila

 Andrea Ada Lazić.

                                                  

  Preko jednog internet foruma, žene i muškarci govore o svojoj

 borbi za plodne dane, odnosno lično potomstvo...

  Jednostavna scenografija je za takvu tematiku bila poseban plus,

 suprotno od toga bi bilo da se nalazilo dosta predmeta oko likova.

  Branka Šelić se pojavljuje na samom početku i kraju predstave

 kad se svi likovi skupe zbog lepe i konačne pobede njenog lika

 (odlično je govorila kao moderna Hrvatica koja živi u Americi).

  Isidora Minić, Bojan Žirović, Radmila Tomović i Milena Predić 

 (Predić bila zamena

 glumici Alisi Lacko) odlično menjali glasove, pokrete i dijaloge

 glumivši više likova.

  Milica Mihajlović kao Crnogorka koja voli da se smeje i ne planira

 lako da odustane od potomstva bila smešna i uspešno ozbiljna.

  Iako je 90% predstave veoma ozbiljno, emotivno i tužno, bilo je

 i smehotres trenutaka, a najviše smešnih scena je imao Nebojša

 Ilić (pogotovo u slučaju vokalizacije i naglašavanja određenih 

 reči).

  Predstava koja zaslužuje reobnovu, ozbiljno je potrebna ovom 

 društvu (pogotovo ljudima koji su trenutno ili bili u koži glavnih

 likova).

   Ocena 10

 Ocena 10

Nije smrt...

 

  Televizijska verzija njene predstave koja se i danas izvodi

 https://kulturiska.blogspot.com/2020/06/trilogija-koju-spaja-jedino-nekadasnji.html.

 Njegova verzija pozorišne predstave i kasnije nastao istoimeni

 film https://kulturiska.blogspot.com/2020/04/vredelo-je-cekati-drugi-dan-za-ovu.html.

 Biljana Srbljanović je autorka, Slobodan Unkovski reditelj 

 predstave ,Nije smrt biciklo da ti ga ukradu', čija premijera bila

 2011, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

 Televizijsku adaptaciju je radila Andrea Ada Lazić.

                                           

 Anita Mančić (Nadežda) i Vojislav Voja Brajović (Nadeždin otac)

 su izveli sjajno ćerku i oca koji se prepiru najviše zbog njegovog

 zdravlja i duha, a pred sam kraj njegovog života ipak bilo

 ljubavi. Anitin monolog nakon smrti izveden emotivno snažno.

 Branislavu Lečiću (Ropac) su uvek ležale uloge negativaca što

 u filmu i pozorištu, kao i u slučaju ove predstave.

 Jasmina Avramović kao gospođa koja bi da iznese pravdu na videlo

 i ne uspeva, još je nervira što živi sa sinom Aleksom psihijatrom

 koji se razvodi (odlični Goran Šušljik).

 Sloboda Mićalović (Aleksandra), iznela ulogu mlade žene koja

 ima povuci potegni odnos sa Debelom/Andreom (Ivana Vuković,

 široj publici poznatija kao Sonja Kljun u seriji ,Kljun' 

 https://kulturiska.blogspot.com/2021/10/nezadovoljna-sam-sa-90-krajem-serije.html).

 Ivana Vuković delom smehotresno delom ozbiljno odglumila

 tinejdžerku koja bi htela neko da je primeti i voli (da li će njen

 lik to doživeti, otkrijte u predstavi).

 Ljubomir Bandović (zastavnik Mane Jokić) se najmanje od svih

 pojavljuje u predstavi, ali njegova gluma od početka do kraja 

 bila posebno upečatljiva.

 Kompozitorka Irena Popović odlično odradila instrumentalne

 komade za predstavu, izvedeni skroz uživo i to je jedan od 

 posebnih pluseva.

 Minusi su sledeći.

 1. Triput kad je trebao biti prelaz sa jednog događaja na drugi,

 muzika bila preglasna i glumci se teško čuli.

 2. U sceni kad Ropac ulazi u Aleksandrin i Andrianin stan i

 nastade haos, vizuelno je odglumljeno haotično loše i jedva sam

 dočekala kraj ovog dela.

 3. Andrianina histerisanja.

 4. Kraj predstave trebao biti bolji i moja neka ideja bi bila još jedan

 Nadeždin monolog ili Jokićev pred samo stradanje (na koji način

 je i on nastradao, pogledajte predstavu).

 Ocena 9

Yu priče njih 11

 

  Mali mi je ovaj grob https://kulturiska.blogspot.com/2020/06/secanje-na-jedan-atentat-kroz-moderni.html.

 Rođeni u Yu je predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta

 koju je režirao Dino Mustafić (ista osoba koja režirala predstavu

 koju sam priložila na linku).

 Premijera je bila 2010. godine, televizijsku adaptaciju i režiju

 radila Andrea Ada Lazić (njena odlična režija za televizijsku

 adaptaciju https://kulturiska.blogspot.com/2020/06/ceif-drama.html).

                                             

  Zaparalo mi ozbiljno na uši što u par replika bilo bespotrebnih

 psovki (kapiram da je došlo vreme kad se mnogo psuje, ali ovde

 baš bilo bezveze), početak i sam kraj predstave je u znaku brojeva.

 Priče jesu istinite samih glumaca i pijanistkinje Stanislave Jeftić

 koja odlično odsvirala sve pesme.

 Radovanova priča je početak predstave

 (on jedini nije bio Titov pionir i rođen kad se sve počelo raspadati)

 i tu su one sporne replike sa psovkama (ovako je odlično odglumio).

  Anđelikina priča jeste imala komično čudan trenutak, nego ona

 nije dočarala to slikovitijim tonom i načinom izgovaranja.

  Predragova priča ozbiljno iskazana i po mom mišljenju to

 trebalo biti sa još jednom pričom. Mirjanina i Markova priča

 (Marko Baćović) sa čudnim trenucima u njihovim događajima i 

 Baćović me ozbiljno oduševio u ovoj predstavi. Mirjana imala 

 mnogo bolje uloge od lične ovde.

  Milenu (Milena Vasić) nisam dobro poznavala u vidu glumice,

 njena priča spada među dirljivo tužne, nalik Anitinoj (Anita

 Mančić) i Brankinoj (Branka Petrić i na priču sve tri obavezno

 obratite pažnju).

 Goran (Goran Jeftić) bio više sporedna uloga i u potpunoj senci

 svih, njegova priča je jedna od upečatljivijih.

 Slobodan (Slobodan Beštić) baš imao veoma nezgodne događaje

 sa jednom ženskom osobom i mogao zbog nje završiti u zatvoru.    

  Pesme u ovoj predstavi su priča za sebe (solo pesmu Mirjane

 Karanović bih izbacila, nije bila upečatljiva i zašto je uopšte

 ima ovde), pogotovo horska klavirska pesma sa psovkama koje

 gle čuda, imaju svrhu u toj pesmi.

  Crvene stolice su među najjačim rekvizitima u predstavi,

 čokoladna scena je višeslojno kompleksna (bila mi u nekom

 trenutku odvratna), dramaturzi (njih pet) je moglo bolje i

 blago kulturnijim jezikom (ne mora biti strogo književno pozorišno

 filozofski jezik) napisati te replike.

   Ocena 8

 

Ćeif (drama)

 Zlatno runo https://kulturiska.blogspot.com/2020/06/jedan-trazi-potpuno-nemoguc-potez-od.html?m=1.


 Ćeif (arapska reč za dobro raspoloženje, radost, veselje, uživanje)

 je drama Mirze Fehimovića, izvedena u BDP-u 2007. godine,

 reditelj Egon Savin. Rediteljka tv adaptacije sa posta je Andrea

 Ada Lazić.

                                                     
 Kroz isprepletane sudbine jedne porodice i njihovih bližnjih,

 govori se o bosanskoj traumi...



 Ljubomir Bandović (Salko Halilović) voli da se šali, ima blaži

 optimizam (iako se njegov lik nalazi u kolicima) i veruje da će

 biti bolje.


 Dušanka Stojanović (Salkova žena Esma) velika vernica, 

 prvobitno bila duboko ogorčena na odlazak mlađe sestre Munevere

 (Radmila Tomović) i njenog muža Stevana (Nebojša Ljubičić) za

 vreme teskobnog stanja, kasnije imala razloga zašto se 

 predomislila.


 Sandra Bugarski (Klara Horvat) i Slobodan Ćustić (Hamo

 Mutevelić) su bili retki i najveći prijatelji porodice Halilović.



 Prvobitno mi se nije svidela ideja da lutke dece budu glumci umesto

 prave dece (lutke nemaju lica) i tek sam shvatila zašto je to bilo učinjeno.

 Lako Nikolić (Munevrin i Stevanov sin Mirko),

 Maja Kolundžija Zoroe (Salkova i Esmina kći) i Jovana Cvetković

 (usvojena Munevrina i Stevanova kći Elizabet) dobro odigrali

 svoje uloge.



 Ljudi koji su ostali u teskobi i oni koji su otišli imaju ubedljive,

 opravdane razloge svojih postupaka i dopalo mi se što politike

 bilo na veoma malom nivou.


 U samom epilogu, otkrićete da li će svi doživeti ćeif, jedino što

 ću reći u izvrsnoj drami jeste da je završna scena posebno dirljiva.


 Ocena 10