Yu priče njih 11

 

  Mali mi je ovaj grob https://kulturiska.blogspot.com/2020/06/secanje-na-jedan-atentat-kroz-moderni.html.

 Rođeni u Yu je predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta

 koju je režirao Dino Mustafić (ista osoba koja režirala predstavu

 koju sam priložila na linku).

 Premijera je bila 2010. godine, televizijsku adaptaciju i režiju

 radila Andrea Ada Lazić (njena odlična režija za televizijsku

 adaptaciju https://kulturiska.blogspot.com/2020/06/ceif-drama.html).

                                             

  Zaparalo mi ozbiljno na uši što u par replika bilo bespotrebnih

 psovki (kapiram da je došlo vreme kad se mnogo psuje, ali ovde

 baš bilo bezveze), početak i sam kraj predstave je u znaku brojeva.

 Priče jesu istinite samih glumaca i pijanistkinje Stanislave Jeftić

 koja odlično odsvirala sve pesme.

 Radovanova priča je početak predstave

 (on jedini nije bio Titov pionir i rođen kad se sve počelo raspadati)

 i tu su one sporne replike sa psovkama (ovako je odlično odglumio).

  Anđelikina priča jeste imala komično čudan trenutak, nego ona

 nije dočarala to slikovitijim tonom i načinom izgovaranja.

  Predragova priča ozbiljno iskazana i po mom mišljenju to

 trebalo biti sa još jednom pričom. Mirjanina i Markova priča

 (Marko Baćović) sa čudnim trenucima u njihovim događajima i 

 Baćović me ozbiljno oduševio u ovoj predstavi. Mirjana imala 

 mnogo bolje uloge od lične ovde.

  Milenu (Milena Vasić) nisam dobro poznavala u vidu glumice,

 njena priča spada među dirljivo tužne, nalik Anitinoj (Anita

 Mančić) i Brankinoj (Branka Petrić i na priču sve tri obavezno

 obratite pažnju).

 Goran (Goran Jeftić) bio više sporedna uloga i u potpunoj senci

 svih, njegova priča je jedna od upečatljivijih.

 Slobodan (Slobodan Beštić) baš imao veoma nezgodne događaje

 sa jednom ženskom osobom i mogao zbog nje završiti u zatvoru.    

  Pesme u ovoj predstavi su priča za sebe (solo pesmu Mirjane

 Karanović bih izbacila, nije bila upečatljiva i zašto je uopšte

 ima ovde), pogotovo horska klavirska pesma sa psovkama koje

 gle čuda, imaju svrhu u toj pesmi.

  Crvene stolice su među najjačim rekvizitima u predstavi,

 čokoladna scena je višeslojno kompleksna (bila mi u nekom

 trenutku odvratna), dramaturzi (njih pet) je moglo bolje i

 blago kulturnijim jezikom (ne mora biti strogo književno pozorišno

 filozofski jezik) napisati te replike.

   Ocena 8