Ljubavno pismo je komedija gde su autori Zlatan Fazlagić i
Zoran Bačić.
Premijera je bila 25.marta 1994. godine u Ateljeu 212, reditelj
Branislav Kičić (tata odličnog glumca Gordana).
Verzija sa ovog posta je televizijska adaptacija iz 1998.
Soldatovići i Kljajići se jako dugo poznaju, a jedna osoba
(veoma bliska njihovoj deci Leposavi-ćerki Soldatovića i
Momčilu- sinu Kljajića) napisala ljubavno pismo i ne samo
jedno koje totalno napravilo zbrku između ove dve porodice...
Na samom početku predstave, bilo mi jasno da su supružnici trebali
biti zamenjeni i mnogo kasnije, biva otkrivena greška od strane
matičara (Ljubiša Bačić).
Rad Miodraga Krstovića (Voja Soldatović) je bio više u ozbiljnim
ulogama na svim poljima glumačke umetnosti i iznenadilo me što
ipak ima komičnu crtu koja ispala uspešna.
Tanja Bošković (Fransoaz, njegova supruga), veoma vešta gluma
zagrebačke gospođe koja mi u par navrata bila na granici iritantnog.
Dubravka Mijatović (Leposava), otišla suviše sa glumljenjem
devojke šmizle i kasnije imala mnogo bolje uloge (tu ne računam
u debakl seriji ,Nemanjići' https://kulturiska.blogspot.com/2019/07/ova-dinastija-nije-zasluzila-takvu.html).
Branislav Zeremski (Olivar Kljajić), dobar nivo, Gorica Popović
(Jagoda, njegova supruga) uobičajno fantastična, kao i Boris
Milivojević (Momčilo-Soni).
Dušica Sinobad je široj publici poznatija kao glasovna glumica
i već dugo godina radi uspešno taj posao, u ovoj predstavi kao
Ružica bila odlična.
Ima smešno čudnih trenutaka u predstavi, zbrka trebala biti
zbrkanija, minusi su to što Momčilo i Ružica nisu na kraju bili
zajedno i kraj predstave bezvezno odrađen.
Postoje razlozi zašto se igrala ta predstava jako dugo, po mom
mišljenju je utisak srednjeg nivoa i takvu će ocenu dobiti. Da nije
bila ta četvorka (Miodrag, Gorica, Boris i Dušica), dala bih četiri
ocene niže.
Ocena 6
