Arnolfov kompleksan, lukav plan je bio...

 

  Odlična realistična drama o Molijeru iz 1975.

 https://kulturiska.blogspot.com/2021/10/nasa-verzija-realisticne-drame-molijer.html.

 Molijerovo delo ,Škola za žene' imalo premijeru u Ateljeu 212

 1994. godine, izvodila se 36 puta i poslednje izvođenje bilo

 1996.

  Zanimljivo da i snimak sa ovog posta je dan poslednjeg izvođenja

 predstave (6. maj 1996.), reditelj Zoran Ratković.

                                               

  Arnolf je imao kompleksan i lukav plan, da privoli mladu 

 devojku Agnesu za sebe i lične koristi, ali nije očekivao protivnika 

 u vidu Horacija koji ga delimično prozreo...

  Petar Kralj (Arnolf) nosio naslovnu ulogu čoveka koji je mislio

 da će svojom koristi i sebičluku privoleti Agnesu i oblikovati 

 kako on hoće veoma briljatno. Kostim u drugom činu mu je

 odlično stajao, poslednje reči koje on izneo u predstavi su bile

 jasne i odrazile na epilog samog glavnog lika.

  Isidora Minić (Agnesa) u ulozi devojke koja u prvom činu biva

 veoma lako naivna i sa manjkom životnog iskustva i u drugom

 zavole onog pravog odglumila odlično.

  Mladen Andrejević (Horacije) u nekim trenucima je prenaglašavao

 tugu i razočarenje glavnog lika, kod kasnijih delova predstave mi

 bio dobar.

  Kao sluge u sporednim ulogama su bili Goran Radaković (Alen) i

 Mirjana Peić Armenulić (Žorzeta), njena zamena je bila Jelisaveta

 Seka Sablić i bolje što M.P.A bila glavna u toj ulozi. Radaković

 izneo kratke i dobre glumačke bravure.

  Milan Caci Mihailović (Hrizald) se više pojavljuje u prvom nego

 u drugom činu i bio očekivano dobar. Epizodnu ulogu notara

 odigrao Bojan Žirović i po mom ličnom mišljenju, to mu je jedna

 od slabijih uloga.

  Predstava imala čudne scenske pokrete, scenografija i kostimi

 odlični, kao i muzika (Vojislav Voki Kostić), bukvalno sam shvatila

 naslov predstave (ima deo u predstavi gde Agnesa čita knjigu

 šta bi svaka žena trebala znati pred udaju), a zapravo bih je

 nazvala u ,Arnolfove spletke' ,Tragikomedija o lukavom, 

 kompleksnom čoveku' (sigurno bi neko imao bolji naslov, al' to

 je jedino što sam se mogla iole pamentno nečeg setiti).

  Da je predstava bila rađena sedamdesetih ili osamdesetih,

 Zoran Radmilović bi garant glumio Arnolfa (u to sam 100%

 sigurna).

  I odličan je prevod ove predstave, rime su bile smislene i

 kvalitetne.

  Ocena 9

Proba se pretvorila u veliku i otvorenu ispovedaonicu

 

 Per Ulov Enkvist (1934-2020) je bio švedski autor, novinar,

 dramaturg i pisac.

 Njegova prva pozorišna drama je bila ,Noć Tribada', premijeru

 kod nas imala u Ateljeu 212 1978, sa 151 izvođenjem i poslednje

 bilo u 2000. godini, reditelj Zoran Ratković.

 Ovo delo se izvodilo i u drugim pozorištima u regionu, ali ne često.

 Ovde je priložen televizijska snimak iz 1998. godine koji režirao

 Branko Kičić.

                                            

  August Strindberg treba da održi probu u svojoj kući sa svojom

 uskoro bivšom ženom Siri fon Esen, kao i glumcima Marijom

 Karolinom David (njena ljubavnica) i Vigom Skiveom, ali se to 

 pretvorilo u veliku i otvorenu ispovedaonicu, iniciranu od

 strane Strindberga...

 Petar Kralj (August Strindberg) majstorski ubedljiva gluma jednog

 od velikih švedskih dramaturga i odlično mu napravili masku da

 liči na Strindberga. Sam Strindberg iako poslovno uspešan, privatan

 život bio potpuno haotičan, pošto se razilazio sa prvom suprugom

 Siri fon Esen (odlična gluma Svetlane Bojković).

 Ljiljana Dragutinović (Sirina ljubavnica takođe glumica Marija

 Karolina David) i Feđa Stojanović (Vigo Skive) kvalitetno 

 izneli svoje uloge osoba koje su prema Strindbergu pokušali biti

 dobronamerno iskreni a da li su uspeli, procenite sami.

 Aleksandar Gruden (fotograf) pojavljuje se bukvalno pred sam

 kraj, muzika Vojislava Vokija Kostića išla uz samu radnju. Sama

 predstava sa razlogom se izvodila dugo u Ateljeu 212.

 Kvalitetna priča, glumačka postava i sam tok predstave, ujedno i

 poučna.

 Ocena 10

  

Očevi i oci (pozorišna verzija)

 

 Slobodan Selenić (1933-1995) je bio naš pisac, akademik,

 profesor i kritičar.

 Delo ,Očevi i oci' je napisao 1985. godine, a premijera pozorišne

 verzije bila 20. aprila 1990. godine u Somborskom narodnom

 pozorištu (pošto se adaptirala zgrada Ateljea 212).

 Premijera je bila u Ateljeu 212 5. juna 1992, a ovde će te videti 

 televizijsku verziju iz 3. maja 1996. Reditelj Zoran Ratković,

 dramatizacija Nenad Prokić, predstava bila izvedena 144

 puta i poslednje izvođenje bilo 17. novembra 2000.

                                                 

 Mihajlo Medaković, sin pripadnika predratne građanske

 aristokratije sve dublje upliće u komunistički pokret, dok

 tragičnu priču porodice Medaković govorio njegov otac Stevan,

 kroz prošlost i sadašnjost...

 Glavni pripovedač tragedija porodice Medaković je Stevan kog

 u predstavi ima u dve varijante (sredovečni muškarac i muškarac u

 godinama).

 Tihomir Stanić (sredovečna verzija Stevana) jako dobro odglumeo

 pravnika koji se školovao u belom svetu (Engleska) misleći da će 

 kasnije svet oko njega biti bolji i u tom mišljenju veoma pogrešio.

 Predrag Tasovac (Milutin Medaković, Stevanov otac), odličan i

 životna politika koju on vodio nije bila u spoju sa sinovljevom,

 teško prihvatajući njegov odlazak i školovanje u inostranstvu.

 Uopšte se ne slažem sa komentarom jedne osobe koja rekla da

 Vlastimir Đuza Stojiljković (starija verzija Stevana) zakazao ovde.

 Njegova verzija Stevana je bila taman dramatična, ubedljiva,

 smislena koja doživela poseban, težak životni udarac.

 Tanja Bošković (Elizabet) dobro odradila izgovor Engleskinje koja

 govori srpski (u predstavi, lektorka za engleski je bila Kerolajn

 Todorović), dok u slučaju glume srednji nivo.

 Vladislav Mihailović (Mihajlo), odličan i njegov lik se zadubio i

 zaneo u komunističku/partizansku politiku koji na žalost 

 nastradao.

 Engleski delovi u predstavi nisu imali posebno dramatičnu punoću

 nalik na našem maternjem (lik Mis Triki koju odglumila Ljubica

 Ković bio predosadan po mom mišljenju), niti mi bili pamtljivi.

 Imala sam osećaj da su neki delovi predstave odrađeni suviše

 brzinski (što nikako ne volim), kraj predstave koji je tragičan za

 Medakoviće bio najbolje izveden u predstavi.

 Pročitaću svakako književnu, originalnu verziju.

 Ocena 7