недеља, 27. септембар 2015.

Tribina o Mihajlu Pupinu



Prekjuče, izmorila se na poslu i par sati odmorila kod divne Jece i 

 zajedno otišle do njene biblioteke, gde se održavala tribina o

 posebnom čoveku, naučniku, humanisti i pozitivnom patrioti.

 Mihajlu Pupinu.

 Ulazimo u salu, sve babe i dede je činilo publiku

 (samo jedna žena bila maminih godina, dve bile starije od nje) i nas

 dve smo bile najmlađe tamo. Predavač je bila Aleksandra

 Ninković Tašić, potpredsednik Obrazovno-istraživačkog društva

 ,Mihajlo Pupin'. Sve nas oduševila bogatom rečitošću, upornošću i

 velikom voljom da široke mase upoznaju velikog čoveka kao on i

 njeno viđenje Mihajla Pupina nam se mnogo svidelo.

 Te večeri, otkrila nam je Aleksandra dosta do sada nepoznatih

 činjenica.

 Jedan od izumitetlja sonara, bežičnog prenošenja

 električnog signala (danas ne bi mogli koristiti Gps, wifi itd.),

 električnog podešavanja i drugih stvari vezane za 

 elektroniku i fiziku.

 Družio se sa Nikolom Teslom (neko vreme nisu razgovarali i

 pomirili pred Pupinovu smrt), slikarom Urošem

 Predićem, geologom Jovanom Cvijićem i drugima. U Predićevom

 ateljeu, upoznao vojskovođu Živojina Mišića, FBI ga neko vreme

 pratio (to su naložili

 Austrougraska i Bugarska) i bio jedan od osnivača NASA-e, što je

 bilo veliko iznenađenje i otkriće za svu publiku.

 Jedini patent koji nije naplatio jeste rendgen u upotrebi medicine,

 smatrajući da će biti koristan celom čovečanstvu. Interesantna je

 priča o prvom rendgenskom snimku. Pupinov prijatelj ga zamolio

 da pomogne njegovom prijatelju i zahvaljujući rendgenu,

 pronađeni su delovi sačme i uspešno je operisan.

 Predsednik Njujorške akademije nauka, dobitnik Pulicerove

 nagrade za 1924. godinu, za autobiografiju ,Od pašnjaka do

 naučenjaka' (tu knjigu ću obavezno uzeti u biblioteci), osnovao

 svoju uspešnu fondaciju, predavao na prestižnom Univerzitetu

 Kolumbija, citirao svim svojim prijateljima i učenicima mudre i

 dobre reči svoje majke Olimpijade. Neki od njegovih učenika su

 pomagali našem narodu za vreme Prvog svetskog rata i četvorica

 njegovih učenika su dobila Nobelovu nagradu za fiziku.

 Pre sudbonosnog i konačnog odlaska u Ameriku, Pupin se

 školovao u Pragu i očeva iznenadna smrt je presudila za taj odlazak

 u potpuno nepoznat i drugačiji svet. Niti je znao jezik, nije imao

 prijatelje ili poznanike u Americi, prvobitno se brinuo kako će 

 majka odgajiti njene tri ćerke i njegove sestre (četvorica braće

 i jedna sestra su na žalost preminuli) i sve nas oduševile

 Olimpijadine sledeće reči upućene sinu pred odlazak.

 

 ,,Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na

 našim poselima, moraš imati još jedan par očiju-oči za čitanje i

 pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne

 umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se

 ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život

 i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.''

 

 U Ameriku je došao sa pet centi u džepu, imao samo jednu veću

 krizu tokom puta do tamo i uspešno predbodrio. Pet godina u

 Americi radio kao fizički radnik i paralelno učio engleski, grčki i 

 latinski. Želja za još većim znanjem, upornost i vrednoća su uvek

 krasile Pupina u svim životnim dobima. Posle završenog fakulteta

 sa izuzetno odličnim uspehom, počinje njegov naučno društveni

 uspon. Koliko je voleo svoje rodno selo Idvor kod Pančeva, da po

 odlasku u Ameriku dodao svom prezimenu i reč Idvorski (na

 engleskom se zvao Michael Idvrosky Pupin- Majkl Idvorski Pupin),

 poboljšao Idvor zahvaljujući njegovoj donaciji. Idvrošani su dobili

 čistu pijaću vodu, struju, Dom u Idvoru dobio čitaonicu,

 stipendirali se mladi sa njegovog rodnog mesta.

 Urošu Prediću je predložio da ode u Ameriku, radi boljih uslova za

 rad na novim slikama i Predić ga odbio. Jovanu Cvijiću pomogao u

 knjizi prvencu o geoologiji, Živojin Mišić sa razlogom bio

 impresioniran likom i delom Pupina.

 Počasni konzul Kraljevine Srbije u Americi, politička

 figura i uspešno uticao na konačnu odluku Pariske mirovne

 konferencije posle Prvog svetskog rada, kada se odlučivalo o

 određivanju granice tada buduće Kraljevine Srba, Hrvata i

 Slovenaca.

 Da Pupin nije pregovarao u Parizu dva meseca, napisao i lično dao

 Memorandum tadašnjem predsedniku Amerike Vudrou Vilsonu,

 posledice za tadašnju našu državu bi bile velike i loše.

 Italiji trebala da pripradne Dalmacija, Rumuniji ceo Banat,

 Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja.

  Svake godine bi po par puta dolazio u svoj Idvor sam i kasnije sa 

 svojom porodicom, pomagao devojkama koje su se želele udavati, 

 a nisu imale dovoljno miraza.

 Ratnoj siročadi, udovicama sa decom, mladima, starima i

 nemoćnima i ovo pitanje je važno. Gde su danas ljudi, posebno

 javne ličnosti kao on?

 Žena mu je bila Sara Ketrin Džekson (Sarah Catharine Jackson) i

 bili samo 8 godina u braku (preminula od teške upale pluća, tada

 neizlečive), zajedno imali ćerku Barbaru Ivanku. Pupin usvojio

 Sarinog sina i ćerku iz prvog braka.

 Nakon njegove smrti, Barbara Ivanka dala sva njegova ordenja,

 lične stvari i nagrade na doboš. Niti je marila za tatinu rodnu 

 državu, selo i fondacije, ne zna se da li je ona imala dece. To 

 saznanje sve nas u publici duboko razočaralo, Aleksandra će 

 pokušati stupiti u kontakt sa Pupinovim pastorcima, odnosno

 njihovim potomcima ukoliko su ih imali. Jedini orden se nalazi na

 univerzitetu gde je predavao, Aleksandra i njen malobrojni tim

 nastavljaju u potrazi sa još nekom njegovom zaostavštinom i našem

 narodu na pozitivno otrgnu Pupina od zaborava.

 Pupinova ličnost jeste sledeća. Duboko posvećen u svemu što radi,

 dobar porodičan čovek, prijatelj, kolega i učitelj, jaki realista,

 inovator i nenametljiv.

 Neki deda pitao Aleksandru da li je Tesla (poznat kao neženja) bio

 ljubomoran na Pupinov porodični život i malko skrenuo sa 

 večerašnje tribine (dobro znate šta mislim), pa mi je to malo

 zasmetalo.

 U Istorijskom muzeju je velika postavka o Mihajlu Pupinu, volela

 bih ugrabiti priliku da idem tamo. Aleksandri želim veliku sreću,

 upornost i volju u njenoj dugoj, dobroj misiji.

 Na kraju tribine, zagrmeo aplauz, Jeca i ja prepune pozitivnog

 utiska. Ulepšano mi je veče, odmorila na ovakvom posebnom

 događaju i dugo ću ga pamtiti.

 Datum, vreme i mesto događaja: 25. septembar, 18 sati u biblioteci 

 ,Vladan Desnica' na Novom Beogradu

 Celokupni utisak: 10/10.