Edo Jaganjac je bio mladi hirurg u sarajevskoj vojnoj bolnici,
radeći sa svojim kolegama u spašavanju osoba teško obolelih i
ranjenih tokom ovog zla u bivšoj SFRJ. U tu bolnicu stiže teško
ranjena petogodišnja devojčica tokom granatiranja Sarajeva u julu
1993. godine. Majčina devojčica je pokušala zaštititi svojim telom i
na licu mesta je preminula. Devojčicu Irmu kobno pogodio geler
(krhotina granate), podsećala ga na njegove male ćerke i poseban
cilj. Spašavanje što pre moguće njenog života. Nedužnog i
nevinog. Osam teških, napetih i neizvesnih dana se odvijala borba
između Irminog života i smrti.
Edova žena i ćerke se godinu dana ranije evakuisale
iz Sarajeva. Na početku je Irma bila svesna, nije osećala bol i
normalno komunicirala sa doktorima i medicinskim sestrama.
Nekoliko dana kasnije, njeno zdravstveno stanje se drastično
pogoršalo, doživela kratku kliničku smrti i jedino rešenje bilo hitna
evakuacija iz opkoljenog, ratnog Sarajeva, izlečenje i oporavak u
evropskoj klinici. Uslovi u vojnoj bolnici su bili noćno morni,
komplikovano, nemarno i ravnodušno radile ,institucije' zadužene
za te evakuacije i oporavke za vreme ratnog stanja.Eda proganjao
jedan sredovečni čovek sa molbom da se sastane sa majkom u
razmeni sa pacijentom (majka tog čoveka
se nalazila na drugom kraju Sarajeva,razmena se dobro završila).
Bilo je hitno spasiti Irmu što pre. Geler je uleteo s' leđa i oštetio
kičmu i creva. Crveni Krst u ovakvoj situaciji se pokazao jadno.
Bile su ,komisije' koje se sastajale dva puta godišnje i samo ko je
bio životno ugrožen (Irma je to bila) mogao to pravo iskoristiti. U
knjizi se kratko pominje mladić zvani Morison (zbog kose kao
Džim Morison) i još par pacijenata. U bolnicu je došao tadašnji
generalni sekretar UN-a
Butros-Butros Gali i jedan od amputiranih pacijenata je pljunuo
ispred njega. Edo kucao na sva moguća vrata, molio svog rođenog
brata (brat mu nije više radio u takvoj instituciji, kad se desilo sa
Irmom), telefonirao i uživo tražio od tih osoba da ga saslušaju o
Irmi i uskoro je spasiti. I neverovatno. Svi najveći i najmoćniji
inostrani mediji su apelovali za Irmu, kad se svi u bolnici najmanje
nadali, posebno Edo. Tadašnji premijer Velike Britanije Džon
Mejdžor poslao avion po nju, bila smeštena u najbolju dečiju
bolnicu, svi nepoznati ljudi joj slali poklone i želje za oporavak.
Dan pre njene konačne evakuacije, ona je bila u komi i Edo mislio
da ona neće preživeti put. Dan posle njene operacije, doktori su
njenom ocu rekli da će ostati paralizovana od vrata naniže. Nakon
njene evakuacije za samo par nedelja, ceo svet se ponudio da
smesti i izleči sarajevske ranjenike. Tu akciju su nazvali ,Operacija
Irma'.
U aprilu 1995. godine, od posledica zapetljanih creva, preminula je
Irma. Samo da su je evakuisali dan ranije, imali više sluha te
,institucije', ona bi bila živa i danas imala 27. godina. Mediji je
nazvali ,Sarajevska princeza'. Njen otac i mlađa sestra student su u
Londonu. Šta se sve dešavalo unutar i van ove vojne bolnice, to je
jezivo i strahovito. Jedan od Edovih kolega imao problem po
pitanju nacionalnosti i on ni dan danas ne može shvatiti i podneti
mrzitelje tuđe nacionalnosti. Kao i svi normalni ljudi. Sram za sve
te ,institucije'!!! Edu i njegovim kolegama treba dati sve počasti za
svu brigu i spašavanje svih pacijenata. On sa svojom porodicom
živi u Pragu. Pisanje ove ozbiljne, surove i teške istine mu došlo
kao neka terapija i on nekad sanja Irmu kako čvrsto drži plastičnu
lutkicu. Sve pohvale i naklon za Eda Jaganjca.
Ocena 10/10
