Da li će pčelar i njegova žena imati srećan kraj?

 

 Kristi Lefteri je britanska književnica, čiji su roditelji rođeni Grci

 sa Kipra koji se doselili u London 1974, tokom turske invazije na

 Kipar. Davala časove engleskog stranim studentima i bila nastavnica

 u osnovnoj školi, a završila za psihoterapeuta.

 Tviter https://twitter.com/christy_lefteri.

                                           

 Nuri je pčelar iz Alepa (grad u Siriji) koji imao srećnu porodicu,

 miran i lep život. Rat u domovini doneo dve velike tragedije za

 Nurija (sin umro, žena postala slepa) i odlučio da zajedno sa ženom

 Afrom pronađu bolji život i početak u Velikoj Britaniji...

 Njihov prinudni put od domovine do Velike Britanije bio obojen

 tamom, kroz burne talase, sporog otuđenja i nerazumevanja da se

 nose sa tragedijama glavni junaci Nuri i Afra.

 

 Njemu se priviđala osoba koja mogla biti godina njegovog sina

 (bila sam ubeđena da ta osoba bila stvarna) zbog unutrašnjih muka, 

 sumnji i teskoba na pitanje da li je bila prava stvar taj prinudni

 put. Njoj bilo mučno svo to otuđenje, bespomoćnost što je tragedija 

 prouzrokovala da ne vidi i nije ostala u domovini.

 Veliki deo njihovog izbeglištva se odvio u Grčkoj, sporedni likovi

 u vidu Marokanca i stanovnika Obala Slonovače su napisani

 uverljivo, smisleno i kako treba, tačno je opisano na koji način

 službe pitaju osobe koje bi želele trajno državljanstvo.

  Način kako je otkrio Nuri za svet pčelarstva bio zanimljivo opisan

 i trebalo bi ih čuvati što više moguće. One su važan činilac u prirodi

 i da nema njih, bilo bi manje hrane na ovoj planeti.

  Nuri i Afra su zaista zaslužili srećan kraj, konačno pomirenje i

 zbliženje i da li dalje ostao pčelar u Londonu, otkrićete u ovom 

 jakom, teškom i romanu posebnih pouka.

 Ocena 10 

 

Zašto ovaj naš film nije dobio Oskara?

  Ljubiša Samardžić je režirao film ,Nebeska udica' i bio

 jugoslovenski kandidat za Oskara 2000. za najbolji film van

 engleskog govornog područja. Dobitnik za najbolji scenario na

 festivalu u Vrnjačkoj Banji i Ana Sofrenović dobila Caricu

 Teodoru (glavna ženska uloga) na filmskom festivalu u Nišu.

 Kratka radnja

 Većina momaka ne želi otići u vojsku, a moraju živeti između

 ruševina i bombama koje svakodnevno padaju. Kaja je bio

 nekadašnji reprezentativac SRJ u košarci i želi popraviti 

 košarkaški teren, gde sa svojom ekipom igrao pre 

 bombardovanja...

 Nebojša Glogovac (Kaja) je majstorski odigrao ulogu i izrekao

 najjaču rečenicu u filmu i njegov entuzijazam da obnovi 

 košarkaški teren, podižući moral svojoj porodici, prijateljima i 

 komšijama me mnogo dirnuo. Odlična je bila Ana Sofrenović 

 (bivša Kajina žena Tijana), kao i Nikola Kojo (Zuba), Ivan 

 Jevtović (Turča), Dragan Bjelogrlić (Toza) i drugi.

 Gosti filma su bili nekadašnji košarkaši Saša Đorđević, Željko

 Rebrača, Dejan Bodiroga i trener Fenerbahčea Željko Obradović i

 fino su utpotpunili priču. Nebeska udica je film koji daje zračak

 optimizma i nemoguće pretvorio u moguće. Kraj me mnogo 

 rastužio, Vlatko Stefanovski napravio odličnu, dramsku muziku.

 Samardžić je napravio majstorski posao sa ovim filmom i ko zna

 šta bi bilo da smo dobili Oskara...

 Ocena 10

                                                     

Kad on priča priče...

 Saša Stanišić je rođen u Višegradu i kao tinejdžer, sa porodicom

 napušta grad zbog rata i preselio se u Hajdelberg

 (mesto gde je poznata štamparska i izdavačka delatnost). Roman

 ,Kako vojnik popravlja gramofon' je napisao na nemačkom.

                                           

 Kratki opis

 Aleksandar odrasta u Višegradu i njegov dar je pričanje priča.

 Zajedno sa porodicom, on je morao bežati zbog rata u zapadnu

 Evropu i da li još uvek priča priče?


 Aleksandar slikovito i sjajno opisuje svoje srećne, tužne, komične

 i dramatične priče. U vanrednim okolnostima je ipak moguće biti

 maštovit i kreirati svoj poseban svet za sopstveni dobrobit i

 dobrobit drugih.


 Saša Stanišić odlično napisao roman o posebnoj osobi koja je

 glavni narator svoje priče.


 Ocena 10

Njegov jam u lošim vremenima

 Alen Mešković je rođen u Bosni, kao izbeglica živeo u Hrvatskoj i

 godinama živi u Danskoj. Knjigu je objavio 2011. u Danskoj na

 tom jeziku, a kod nas objavljena tek 2015.

                                            

 Kratki opis


 Emir zvani Miki i njegovi roditelji dolaze u izbeglički kamp leta 

 1992, u mestu Majbule (pravo ime mesta je Banjole i nalazi se 

 jugoistočno od Pule u Hrvatskoj). Miki upoznaje nove prijatelje i

 uplovljava u svet metal i pank muzike. Prinuđen da prebrzo

 sazri, odlučuje se na veliki korak...


 Alen je dodao biografske elemente u roman i to je dalo posebnost.

  Njega razumem zbog čega nije hteo pisati na svom maternjem

 knjigu i saosećam se sa Mikijem. Spominje se muzika u pozitivnom

 smislu, što je još jedna posebnost.


 Nastavak ovog izuzetnog dela se zove ,Šator za jednu osobu' i

 očekujem uskoro objavljivanje istog na našem jeziku.


 Ocena 10

Osetljiva pitanja i teme, odgovori jako emotivni (Čovek II)

 Druga produžena verzija dela ,Čovek' (prvu sam opisala na postu

 https://kulturiska.blogspot.rs/2017/04/uvod-u-veliku-pricu-covek-i.html).

 A pitanja i teme u ovoj verziji su bile izuzetno osetljive.

 Kratka radnja

 Kako je biti u ratu, kao učesnik ili posmatrač? Postoji li mesta za

 oprost? Neki od sagovornika su pričali o svojoj homoseksualnosti,

 prihvatanja iste i reakcije njihovih najbližih na to. Šta je za

 sagovornike porodica? I ima li života posle smrti voljene osobe?

 Najpotresnije mi bilo kad su odvojeno pričali otac iz Izraela i otac

 iz Palestine. Obojica su na žalost izgubila svoje ćerke u tom

 užasnom sukobu između ova dva naroda. Zanima me epilog da li

 su se oni sreli uživo.

 Jedna žena u ranim tridesetima je otvoreno i dirljivo pričala o

 konačnom oslobođenju sebe, nakon što je svojima priznala svoju

 pravu seksualnost. I ona sada živi sa punom snagom i ljubavi.

 U ovom filmu, odgovori su bili jako emotivni i još uvek postoji

 mesta za oprost i život posle smrti svog voljenog na ovom svetu.

 Ocena 10

                                             


                                          

Hoće li biti više sunca?

  Mama je davno čitala ovu knjigu kad sam išla u osnovnu školu i 

 rasplakala se sa razlogom. Haled Hoseini je napisao čuvene

 dve knjige ,Lovac na zmajeve' i ,Kad planine odjeknuše' i obe

 planiram da pročitam.

                                             

 Kratki opis

 Petnaestogodišnju Marijam su poslali da se uda za ogorčenog i

 nesrećnog Rašida koji je prestar. Dve decenije kasnije,

 petnaestogodišnju Lejlu zadesila velika tragedija i stupa u zajednicu

 sa Marijam i Rašidom. Vremenom su postale prijateljice, a hoće

li za njih dve ikad biti više sunca, nego mraka?

 Uvek će me razbesneti i rastužiti što još postoje države gde

 devojke/žene ne mogu da se obrazuju, misle svojom glavom i

 žive kako žele. Naše literarne junakinje žive u takvoj državi,

 a Hoseinijevi opisi iz ženskog ugla su potresni i dirljivi.

 Knjiga daje nadu da će biti više sunca u svetu kome živimo.

 Ocena 10/10

Stolarska olovka

 Po ovoj knjizi je napravljen film, a Manuel Rivas piše na 

 galicijskom. Galicija je autonomna zajednica Španije i taj jezik ima 

 sličnosti sa portugalskim.

                                              

 Kratki opis

 Slikar u zatvoru crta sa stolarskom olovkom, dok napolju se odvija

građanski rat i početak diktature koji je obeležio Španiju. Da li 

 jedna sitnica može ulepšati i poboljšati stvarnost?


 Kratak roman sa dosta filozofije koja je shvatljiva. Verujem da 

 sitnice mogu učiniti lepše i bolje ovaj naš svet, a to je pouka knjige.


 Ocena 10/10

Istraživanje muzike u društveno političkim promenama i svakodnevnici

 Naziv knjige i naslovna strana mi se dopala. Knjigu sam uzela,

 jer me zanimala zbog čega se tako zove.

                                            

 Kratak opis

 Kako mogu ići zajedno rat, popularna i narodna muzika i

 politika? Ko je bio dobro došao, a ko ne u tom dobu od muzičara iz

 bivše Jugoslavije? Da li pesma razara ili miruje narod? Nakon kraja 

 rata, kako se razvijala muzika  i da li su bili pogrešni žanrovi? 

 Kako su društvene promene i muzika postale jedno?

 Spisateljica Ketrin Bejker (Catherine Baker) je doktorirala u

 Školi za slovenske i istočnoevropske studije pri londonskom 

 Univerzitetskom koledžu. Ova knjiga donosi priređen tekst njene

 doktorske disertacije.

 Zemlja i tema knjige je Hrvatska. Razgovarala 

 sa građanima od mladih do starih (imena su im

 izmenjena, radi zaštite njihove privatnosti) o dobroj i lošoj

 strani muzike, politike i društva. Detaljno je radila Ketrin na ovoj 

 knjizi, preuzimajući literaturu, novinske reportaže i kratke tv izjave 

 u Hrvatskoj i inostranstvu. Volela bih da ima knjiga slične tematike

 vezano za našu muziku.

 Ocena 10/10 

                                               

Oni su spašavali živote u užasu na ovim prostorima. On posebnu devojčicu A na kraju...

                                                               

   Edo Jaganjac je bio mladi hirurg u sarajevskoj vojnoj bolnici, 

 radeći sa svojim kolegama u spašavanju osoba teško obolelih i

 ranjenih tokom ovog zla u bivšoj SFRJ. U tu bolnicu stiže teško

 ranjena petogodišnja devojčica tokom granatiranja Sarajeva u julu

 1993. godine. Majčina devojčica je pokušala zaštititi svojim telom i

 na licu mesta je preminula. Devojčicu Irmu kobno pogodio geler

 (krhotina granate), podsećala ga na njegove male ćerke i poseban

 cilj. Spašavanje što pre moguće njenog života. Nedužnog i 

 nevinog. Osam teških, napetih i neizvesnih dana se odvijala borba 

 između Irminog života i smrti.

 Edova žena i ćerke se godinu dana ranije evakuisale

 iz Sarajeva. Na početku je Irma bila svesna, nije osećala bol i

 normalno komunicirala sa doktorima i medicinskim sestrama. 

 Nekoliko dana kasnije, njeno zdravstveno stanje se drastično

 pogoršalo, doživela kratku kliničku smrti i jedino rešenje bilo hitna 

 evakuacija iz opkoljenog, ratnog Sarajeva, izlečenje i oporavak u 

 evropskoj klinici. Uslovi u vojnoj bolnici su bili noćno morni, 

 komplikovano, nemarno i ravnodušno radile ,institucije' zadužene 

 za te evakuacije i oporavke za vreme ratnog stanja.Eda proganjao 

 jedan sredovečni čovek sa molbom da se sastane sa majkom u 

 razmeni sa pacijentom (majka tog čoveka

 se nalazila na drugom kraju Sarajeva,razmena se dobro završila). 

 Bilo je hitno spasiti Irmu što pre. Geler je uleteo s' leđa i oštetio 

 kičmu i creva. Crveni Krst u ovakvoj situaciji se pokazao jadno. 

 Bile su ,komisije' koje se sastajale dva puta godišnje i samo ko je 

 bio životno ugrožen (Irma je to bila) mogao to pravo iskoristiti. U 

 knjizi se kratko pominje mladić zvani Morison (zbog kose kao 

 Džim Morison) i još par pacijenata. U bolnicu je došao tadašnji 

 generalni sekretar UN-a

 Butros-Butros Gali i jedan od amputiranih pacijenata je pljunuo

 ispred njega. Edo kucao na sva moguća vrata, molio svog rođenog 

 brata (brat mu nije više radio u takvoj instituciji, kad se desilo sa

 Irmom), telefonirao i uživo tražio od tih osoba da ga saslušaju o 

 Irmi i uskoro je spasiti. I neverovatno. Svi najveći i najmoćniji 

 inostrani mediji su apelovali za Irmu, kad se svi u bolnici najmanje

 nadali, posebno Edo. Tadašnji premijer Velike Britanije Džon 

 Mejdžor poslao avion po nju, bila smeštena u najbolju dečiju 

 bolnicu, svi nepoznati ljudi joj slali poklone i želje za oporavak. 

 Dan pre njene konačne evakuacije, ona je bila u komi i Edo mislio 

 da ona neće preživeti put. Dan posle njene operacije, doktori su 

 njenom ocu rekli da će ostati paralizovana od vrata naniže. Nakon 

 njene evakuacije za samo par nedelja, ceo svet se ponudio da 

 smesti i izleči sarajevske ranjenike. Tu akciju su nazvali ,Operacija 

 Irma'.

 U aprilu 1995. godine, od posledica zapetljanih creva, preminula je

 Irma. Samo da su je evakuisali dan ranije, imali više sluha te

 ,institucije', ona bi bila živa i danas imala 27. godina. Mediji je 

 nazvali ,Sarajevska princeza'. Njen otac i mlađa sestra student su u

 Londonu. Šta se sve dešavalo unutar i van ove vojne bolnice, to je

 jezivo i strahovito. Jedan od Edovih kolega imao problem po

 pitanju nacionalnosti i on ni dan danas ne može shvatiti i podneti

 mrzitelje tuđe nacionalnosti. Kao i svi normalni ljudi. Sram za sve 

 te ,institucije'!!! Edu i njegovim kolegama treba dati sve počasti za

 svu brigu i spašavanje svih pacijenata. On sa svojom porodicom

 živi u Pragu. Pisanje ove ozbiljne, surove i teške istine mu došlo

 kao neka terapija i on nekad sanja Irmu kako čvrsto drži plastičnu

 lutkicu. Sve pohvale i naklon za Eda Jaganjca.

 Ocena 10/10