Edvard Snouden kroz memoar jakog naziva otkrio svoj životni put
na sveden i dobar način.
Hteo služiti kroz modernu tehnologiju svojoj
državi kao savetnik u NSA i radnik Cie, očekivano su ga izneverili
i morao dobro otrezniti po pitanju sopstvenog stava strukture tih
vladinih, obaveštajnih službi (njegova cela uža porodica radila za
vladine sektore, dok deda bio kontraadmiral Obalne straže S.A.D).
Njegova priča o počecima ljubavi prema kompjuterima i internetu je
bila fina i čista, boravak u vojci imao komične elemente (na vešt
i opravdan način se izvukao da ne služi do kraja vojsku) i to što je
otkrio važna i ozbiljna dokumenta koja se tiču nadziranja celog
naroda kroz modernu tehnologiju bila velika stvar.
Znao je za gadne posledice ukoliko otkrije to svetu, uz njega su
malobrojne, prave osobe ostale u vidu porodice i sadašnje žene
(nekada dugogodišnje devojke) Lindzi i nekolicine pravih
novinara koji su zajedno sa njim objavili priču svetu.
Mislila sam da će samo delo biti do 150-200 stranica (u našoj
varijanti, ima 352. stranice), govoriti suvoparno o svom životnom
putu i nimalo o svom privatnom životu.
Sam kraj gde opisano kroz par stranica Lindzino viđenje svog
tog haosa kroz koji Edvard prošao i epilog kad se njih dvoje
konačno ujedinili bio najemotivniji trenutak memoara.
Najsvežiji epilog u slučaju njega jeste da je dobio trajno rusko
državljanstvo (tamo je od 2013.), a on i Lindzi imaju sina koji
se rodio pre dve godine.
Ocena 10
Нема коментара:
Постави коментар