Žarka Svirčev je viša naučna saradnica u Institutu za književnost i
umetnost u Beogradu. Dve godine (2022-2024), bila je jedna od
članova žirija za Ninovu nagradu.
Ona je priredila delo ,Nemiri između četiri zida', gde se nalaze
srpske književnice koje su stvarale u prvoj polovini dvadesetog
veka. Naslov dela je jedan od naslova pripovetke.
Svirčeva napisala na 11 strana uvod i razloge zašto se Svirčeva odlučila za ovaj poduhvat. I svaka čast što je htela to
učiniti, ovde sam znala samo za četiri autorke: Isidoru Sekulić,
Milicu Janković (poznatiju kao Mir Jam), Desanku Maksimović i
Jelenu Dimitrijević.
Dve pripovetke Isidore Sekulić (1877-1958) ,Krug' i ,Čežnja' su
pesničko ozbiljan prikaz unutrašnjih borbi žena, šta u stvari žele i
prirodu samog našeg pola.
Tri pripovetke Milice Janković (1881-1939) navedene u ovom delu ,Bolničarka', ,Rat' i ,Čarape' su pokazale da ona ipak umela
pisati smisleno, realno i valjano o ozbiljnim temama. Kod
bolničarke Leposave (to je bio jedan od Miličinih književnih
pseudonima), nisam volela tu tugaljivost i pomirljivost da se
ništa ne može promeniti po pitanju svoje ličnosti. Majka u delu
,Čarape' imala očekivanu potresnu reakciju.
Zanimljivo što Jelena J. Dimitrijević (preporučujem da pročitate
oba njena dela https://kulturiska.blogspot.com/2022/10/amerika-sa-ugla-nase-svetske-putnice.html)
(1862-1945) odlučila da za pripovetku ,Amerikanka' kao glavnog
pripovedača koristi mladog muškarca koji je bio jako zaljubljen
u Amerikanku, u njenoj državi. Priča ima setnost, blagu komiku,
lepršavost i šarm.
Na žalost, nisam uspela pronaći neku fotografiju Milice Vulović
(1903-1975), a ona je bila majka književnice Svetlane Velmar
Janković (1933-2014).
Nemir između četiri zida je jasan naslov i sa pričom da će uvek biti
nemira, dobar spoj poezije i pripovetke.
Desanka Maksimović (1898-1993) sa svojom pripovetkom
,Ludilo srca', govori o junakinji koja bila srčana da pomogne
jednom dečaku i uteši. Dok sam čitala tu pripovetku, osećala sam
njen glas u ulozi glavne junakinje.
Pripovetka Anđelije Lazarević (1885-1924) ,Aneta' je o istoimenoj
glavnoj junakinji koja nije zaslužila osude okoline, niti teška
sažaljenja nakon jednog određenog događaja (na žalost, dešava
se i u našem, današnjem svetu takve situacije).
Doziv nečastivog, pripovetka od Danice Marković (1879-1932)
je originalno, važno i upečatljivo delo o radoznalosti, sujeverju,
duhovnosti i kako jedna žena koja sticajem okolnosti dospela u
manje mesto, snašla u takvom prostoru.
Jela Spiridinović Savić (1890-1974) i njena ,Gospođica Georgina',
poučna priča o istoimenoj dami koja se duboko nada povratku jedne
voljene osobe. Pripovedačica te priče je starija devojčica (moja
procena je negde između 12-15 godina) koja želela na neki način
pomoći Georgini.
Ja kao kći od Selene Dukić (1910-1935) je iskreno kritičko
razmišljanje pripovedačice o narušenom odnosu sa majkom.
Milica Đaković (oko 1895. - oko 1945.) u delu ,Ujka Aksentije',
radi se o medicinskoj sestri koja htela pomoći devojčici (devojčici
i njenoj porodici trebao doći istoimeni ujak). Tragičan kraj bio za
jednu od njih.
Četiri pripovetke Milke Žicine (1902-1984), govore o devojčicama i ženama koje su u teškim i nepovoljnim položajima. Jedna od tih
devojčica bila služavka u porodici koja je uzela pod
svoje (sama Milka je bila služavka).
Frida Filipović (1913-2002) u četiri pripovetke (sve četiri su
ozbiljno upečatljive na svoj način) pokazala borbe, tuge,
kratkotrajne radosti jedne tada savremene žene. Lako bi se iste
mogle smestiti u naše vreme, Konfeti bi bila dobra monodrama i/
ili duodrama.
Nadežda Tutunović Ilić (1910-1975) u svoje četiri pripovetke,
pisala o međuratnom vremenu, sazrevanju žene i položaju
prigradskih porodica. Pripovetka koja me najviše potresla jeste
,Jelenino Badnje veče'. Žena iz te priče radila kao služavka u
jednoj groznoj porodici, a i sama njena porodica ništa nije bolja
(suprug, odvratna osoba).
Ocena 10
.jpg)
