Ovaj tata...

 

 Tone Patrljič je slovenački pisac, dramaturg i nekadašnji član

 tamošnjeg parlamenta.

 Pozorište na Terazijama je izvelo njegovu predstavu ,Moj tata

 socijalistički kulak' (kulak je dobrostojeći seljak, a ima i više

 značenja https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9A%D1%83%D0%BB%D0%B0%D0%BA) po kom je

 iste godine bio snimljen istoimeni film (1987.).

 Reditelj naše varijante (prevedena je na srpski) je bio Radoslav 

 Dorić, premijera bila 1984, dok video je iz 1986. i režirao je za

 televizijsku verziju Arsenije Milošević.

                                         

    Joža Malek je preživeo Drugi svetski rat i konačno ujedinio sa

 svojom porodicom. Malekovi su neočekivano hektar zemlje za

 obrađivanje, ali porodica ima nove nezgode i zgode...

  Radisav Raka Radojković (Joža) mi simpatično i upečatljivo

 odglumio čoveka koji sa porodicom neočekivano dobio i izgubio

 hektar zemlje. Njegov lik upao u razne blago smešne zablude i

 uloga mu legla kao da je van scene takav.

  Ljiljana Stjepanović (Jožina žena Mimika) i Dubravka Živković

 (kći Olga) su bile odlične, Mihailo Jevtić (sin Tinček) mi bio 

 između solidne i blago iritantne glume (ovo drugo je u pitanju

 recitacija, pošto njegov lik blagi filozof koji pravio zvrčke gde

 tata bio najveći krivac).

 Aleksandar Hrnjaković (Vanč, Jožin rođeni brat) dobar, Milan

 Pantić (župnik) odbojno odglumio, Dušan Golumbovski (Medved)

 se kratko pojavljuje, ali je bio upečatljiv.

 Irena Prosev (Tinčekova učiteljica) odglumila dobro tipičnu 

 učiteljicu sa tog perioda (posleratni).

  Scenografija i kostimi su bili u tom ruhu, replike i dijalozi 

 razumljivi i lako sam ih pratila, jako otvoreno govorila o tadašnjoj

 vlasti i određenim političkim nezgodama.

 

  Kraj predstave mi bio sasvim ok, očekivala sam da će ta

 predstava biti u nekom drugom pozorištu, ali ova glumačka postava

 uspela to izvesti smisleno i ne bude karikatura tih porodica

 koje su to stvarno doživele.

  Mislim da ta priča više nije aktuelna u trenutnom veku, sa druge

 strane vam preporučujem da pogledate.

  Ocena 9.5

Originalna subotička motoristika

 

 Ateljevska verzija veoma dobra

 https://kulturiska.blogspot.com/2024/04/motoristika.html.

 Originalna verzija predstave ,Smrtonosna motoristika' iz Subotičkog

 narodnog pozorišta iz 1997. Reditelj Slobodan Ž. Jovanović, a 

 muziku radio Zoran Hristić.

                                                 

   Jadranka Nanić Jovanović (Marela) je u 90% slučajeva dobro

 odglumila svoj lik. Tako mislim, pošto u scenama teške tuge,

 jednog velikog emotivnog sloma i besa preterivala u svojoj glumi.

  Miloš Stanković (Dule) jeste fizički zgodan, ali mu boja glasa i

 gluma mi uopšte nije bila upečatljiva, niti sjajna kao u slučaju

 Nenada Jezdića koji u Ateljeu odglumeo ovaj lik.

  Marina Cinkocki (Silvana) veoma dobra i njen pevački trenutak

 u predstavi bio na srednjem nivou, koji po mom mišljenju bio

 pristojan.

  Đorđe Rusić (Kufta Paganini) u ovoj ulozi (hvala ti se što taj

 lik nije bio u Ateljevskoj verziji) mi bio između dobre i preterano

 uzbuđeno neprirodne glume.

  Jovan Ristovski (Gane) dosadnjikavo izneo ulogu, Zoran Bučevac

 je slabiji Svetislav Sveta Apostolović (Mladen Andrejević bolje

 izneo tu ulogu).

 Snežana Jakšić (Pavica) iznela simpatično ulogu, klovnovi u ovoj

 predstavi su mi bili iritantni, nezanimljivi i dobro je što oni 

 nisu imali dugačke replike.

  Muzika Zorana Hristića kao pozadina u predstavi bila realistično

 solidna, moj stav je da Ateljevska verzija ipak ima veću jačinu,

 bolji rasplet događaja, replike i tok radnje. I naravno, u obe verzije

 sam protivnik veze između ta dva junaka u toj savremenoj 

 cirkuskoj baladi.

  Ocena 7.5

Senke ovog španskog mesta

 

 Hulijan Rios je španski pisac, uvršten u kategoriju postmoderniste i

 živi dugo u Francuskoj. Delo sa ovog posta jeste njegovo prvo, nego

 zbog cenzure u domovini, 30 godina bio skrivan u ormanu i objavljen

 tek 2009. (očekivano, u rodnoj Španiji prvo).

                                            

  Priče su kratke, tiču ljudi o kojima se šapuće, ismeva, glasno 

 ogovara i otpadnika ovoga društva.

  Zajednička crta tih priča su mesto događaja, atmosfera

 jezivosti (bilo da je uvod ili kraj priče), sumorni realizam tih

 opisa, senkovitost i nesrećnost svih glavnih likova.

  Dobro je što Rios uspeo pod boljim okolnostima konačno objaviti

 ovo delo i da li će se Netfliks ili neko drugi setiti da to ekranizuje

 (mislim da bi se ovo delo svidelo i dvojcu Đorđu Bajiću i 

 Zoranu Jankoviću iz Filmoholika, preporučujem vam taj 

 podkast https://www.youtube.com/@Filmoholik2023)?

 Bilo bi prilično zanimljiva ekranizacija, ali da se drže romana (bez

 puno izmena).

  Ocena 10 

                                       

Stvaran foto Nemanjin i Robertov svet

 

  Dokumentarno kao iluzija https://kulturiska.blogspot.com/2023/04/dokumentarne-fotografije-kao-iluzija.html.

 Nemanja Knežević i Robert Marin (Slovenac) su priredili izložbu

 fotografija u galeriji Artgeta ,Stvaran svet je tamo negde' i trajaće

 do 18. maja.

 Nemanjin sajt (njegov poslovni Cv je bogat i radio sa grupom

 ,Koikoi' https://muaria.blogspot.com/2021/06/alternativniindi-rok-pozivi-u-stranu.html)

 https://www.nk.rs/.

 Robertov Instagram https://www.instagram.com/dvatridevetnula/.

                                         

                                                 

                                                

  Nemanjine fotografije imaju čisto profesionalne crte i blago 

 spontano umetničke (neke od tih fotografija bi bile savršene za

 reklame).

 Robertove fotografije su više spontanije, provokativnije (ova sa

 crnom macom i štiklama mu spadaju među najbolje) i blago gadne.

 

 Ima jedna fotografija koja je intimino provokativna (da sam je

 tu priložila, onda ne bi mogao ovaj post da se objavi) i meni lično

 bila između grozne i blago jeziva.

  Stvaran foto svet od strane njih dvojice jeste među jačim viđenjima

 pravog života kroz objektiv.

 Ocena 9.5

                                   

Sećanja bivše...

 

  Jasna Levinger Goj je lingvistkinja i psihoterapeut koja je rođena

 u Bosni i godinama živi i radi u Velikoj Britaniji.

                                        

   Jasna Levinger pre tih zala i užasa imala porodični mir, istaknutu

 karijeru u svojoj prvoj struci. Ona sama, ni njeni najbliži nisu slutili

 da će morati otići iz svog rodnog grada Sarajeva...

                                          

  Sa većinu kolega se jako dobro slagala pre rata, studenti su voleli

 njene časove. Roditelji kao i ona su bili skrhani što se država u

 kojoj živela raspala drastično, bolno i krvavo. Oni su 

 jevrejskoj porekla (porodice oba njena roditelja su jedni od retkih

 jevrejskih porodica koje su preživele II svetski rat u

 Bosni i Hercegovini), ali se svo

 troje osećali kao Jugosloveni. Jevrejsko poreklo prigrlila tek u

 tim najmračnijim i najgorim periodima.

  U jednom hrvatskom

 mestu su privremeno boravili, Jasna u tim teškim i sumornim

 danima se jako borila (posebno zbog tate koji u par navrata

 bio između života i smrti) i jednom ,novinaru' direktno i jasno

 rekla istinu o određenim događajima. 

 Beograd im bio još jedno privremeno rešenje (samo duže trajalo i

 na žalost, njen tata nije dugo poživeo, ali je tada bio na

 bezbednom) i drugi put, ispočetka za

 bolji život.  

  Pravi prijatelji, kontakti, okolnosti i nešto sreće su bili presudni da 

 ona i njena mama se trajno presele za Veliku Britaniju.

                                            

  Par prijatelja joj skrenulo pažnju u Britaniji da bi trebala otići

 kod terapeuta i opravdano, Jasni trebalo snage za tu važnu stvar.

  Nju tamo su gledali kao dobru, obrazovanu i veoma pametnu

 osobu, ali imala jakih problema sa par članova svoje šire porodice

 (kasnije, odlučila da uči za psihoterapeuta). 

                                     

                                          

   Neobična je priča kako se Jasna na kraju udala za Neda Goja i

 bilo mi drago što iako se nastanila u tuđini, ona pronašla sreću, mir i

 punoću života. Pomirila sa tim članovima porodice, Ned na

 žalost dugo nije poživeo (uspela je završiti neke njegove radove) i

 ova sećanja je Jasna prvo napisala na engleskom (razumljivo).

  Volela bih da pročitam i englesku verziju, delo je memoarsko

 jako, kritičko, tužno, dirljivo i poučno. Politika se veoma malo

 spominje (veliki plus), delo svakako bolje od određenih filmova

 i serija koje se bezuspešno bavile ovom teškom, osetljivom i

 tužnom temom. 

  

  Ocena 10

  

                                           

   

Motoristika...

 

  Smrtonosna motoristika je bila drama Aleksandra Ace Popovića

 koja premijeru imala 10 dana nakon njegove smrti (19. oktobar

 1996.) u Subotičkom narodnom pozorištu (pogledaću i tu verziju).

 Ovde će biti verzija iz Ateljea 212 iz 2007. godine, koju su 

 dramaturgiju radili Egon Savin i Nebojša Romčević (samu predstavu

 režirao Egon Savin), dok ovu televizijsku adaptaciju radio 

 Milivoje Miško Milojević.

 Ateljevska verzija bila odigrana 134 puta, premijeru imala 

 2005, a 10 godina kasnije imala poslednje izvođenje. 

                                           

  Marela bila u bolnici sa još tri žene i kasnije otkrila da njen

 momak Dule varao sa Silvanom Havajkom. Dule shvati da je

 pogrešio oko Silvane, pokušava se vratiti Mareli...

  Isidora Minić (Marela) bila odlična u glavnoj ženskoj ulozi žene

 koja bila jako odana Duletu i on je gadno povredio. Tražila

 se u vezi sa osobom koja je potpuno drugačiji životno

 intelektualni nivo (jako suprotan od Duleta) i lako 

 uspostavila odnose sa tri žene.

 Ankica, (veoma dobra Milica Mihajlović, opet imala jače uloge od 

 ove), Marica (jako dobra Tanja Pjevac, šteta što njen lik bio 

 sporedan i najmanje pričao od ženskih, sporednih likova) i Anica 

 (Ana Franić sa njenom glumom ovde bila ravna linija). 

 

 Dubravku Mijatović (Silvana Havajka) su uspešno spoljno poružneli

 

 i što se tiče njene glume, čista desetka.

  Nenad Jezdić kao Dule bio najubedljiviji u monologu, pevanju i

 malo plesu, njegov lik shvativši veliku, posebnu grešku pokušao

 dobiti drugu šansu. Dule je preemotivan, burnog ponašanja,

 radi nestabilan posao i ne drži se pravila.

  Mladen Andrejević (profesor istorije Svetislav Sveta Apostolović)

 ubedljiva gluma osobe koja po ličnosti, postupcima i razmišljanju 

 potpuno suprotan od Duleta (ozbiljan, odmeren, zaposlen i drži

 se pravila).

  Velike pohvale za Sofiju Juričan (medicinska sestra Pavica) koja

 odglumela taj lik sasvim prirodno.

 Nađa Sekulić (Milisava policajka), jedna od najupečatljivijih 

 sporednih uloga.

  Mihajlo Miša Janketić (čika Dragi), živopisno i maestralno 

 odglumio čoveka naše svakodnevnice, baš dobar bio i Nenad 

 Ćirić (kafedžija Gane).

 Par epizodista nije bilo potrebno, scenografija svesno bila 

 jednolična, mračna i sa malo promene rekvizita, delovi sa 

 pevanjem (na kraju same predstave iskreno to nisam očekivala)

 su mi bili između smešnih i čudnih.

  Predstava ima smeha, važnih tema za razmišljanje i razgovore i

 dirljivosti (ljudi koji žive prosečnim i pomirljivim životom su

 tu prikazivani ljudski i gledalac se može poistovetiti sa njima).

  Ocena 9

 

                                              

 

Uspomene na njena dva muža

 

  Lučana Popović Miloš je bila profesorka engleskog jezika, rođena

 u Zadru i objavila dve knjige (među kojima i ovu sa posta).

                                           

 Prvi njen muž bio istaknuti vojni pilot i psiholog Ranko Popović,

 dok drugi muž bio jedan od krupnih u tadašnjoj službi Jovo Miloš...

                                             

  Sa prvim mužem i njihovom zajedničkom ćerkom Zarijom.

  Velika je tuga prerana Popovićeva smrt i fini su bili opisi njihovog

 upoznavanja (jedan deo tog upoznavanja imao simpatičnu crtu).

 Zanimljivo u ovoj autobiografsko/biografskoj priči što su njih

 troje imali jedan zajednički susret (trajao veoma kratko i sa 

 poštovanjem) i ispalo suđeno da ona nešto kasnije stupi u

 drugi brak. Popović bio veoma cenjen, poštovan u obe struke i

 postepeno pomiren da neće dugo poživeti (imao je težu bolest).

                                             

  Sa Milošem bila srećom jako dugo u braku, njegova deca iz

 prvog braka su nju i njenu kći jako dobro prihvatili (još su u

 kontaktu i povremeno se viđaju). Miloš je prolazio kroz razne

 poslovne probleme zbog porekla i samog posla.

  Uspomene na njena dva muža su opisane lepršavo

 realističnim rečenicama, osvrti na sopstveno detinjstvo, mladost,

 školovanja slikovito odlični i tokom užasnih devedesetih, uspevala

 stoički da se drži i poseti svoj rodni Zadar posle dužeg vremena.

  Popović i Miloš nju nisu sputavali, ograničavali i osetila sam da je

 bila intelektualno, duhovno i emotivno

 ravnopravna sa obojicom. I jesu obojica bili 

 čuvari na svojim frontovima, delo jeste kratko, ujedno poučno i

 zanimljivo za čitanje (po mom mišljenju).

 Ocena 10