Tomaševa Tomijeva...

 

 Njih četvoricu spaja ova vila https://kulturiska.blogspot.com/2023/08/spaja-ih-vila-na-specifican-nacin.html.

 Ivan Ivanji je preminuo u maju prošle godine i imao 95 godina.

                                        

 Tomaš Tomi Astaloš je čovek koji u svojoj otadžbini gde menjala

 nazive, strane uspevao da se snalazi i preživi.

 Ovde su navedene nekoliko situacija gde se osećao kao manjina,

 najviše u punom odraslom dobu (najveći deo radnje se odvija kad

 je bio mlađi muškarac i u zrelom dobu).

 Sa prvom suprugom pod nadimkom Burence (ime joj lepo, nego

 voleo tako da je zove) bio na relaciji rastanaka i pomirenja, a dok

 sa drugom suprugom Svetlanom zvanom Cvetka (sa njom imao

 sina jedinca Simeona) imao sasvim lep odnos, pun poštovanja,

 prijateljstva i ljubavi.

 Nekad je to što bio manjina bila odskočna daska po pitanju poslova,

 a nekad u određenim događajima kočilo.

 Prijatelji su bili retki u njegovom krugu, Velja mi na početku bio

 simpatičan, ali na žalost u zrelom dobu se priklonio pogrešnoj

 političko društvenoj strani i Tomi ispao pametan što je prekinuo sa

 njim prijateljstvo.

  Sviđa mi se što ovde Ivanji pisao na memoarski način i moguće je

 da su ubačeni par događaja iz njegovog stvarnog života. 

  Ocena 10 

                                            

Slučajno pronađe ,Eleganciju'...

 

 

 Ketlin Tesaro je američka književnica čiji joj žanr istorijska

 fikcija. Deset godina se bavila glumom i radila kao profesorka 

 drame i lektorka u Engleskoj nacionalnoj operi. Roman sa

 ovog posta joj bio prvi i zadobio 2. mesto na bestseler listi

 Sunday Times-a.

                                            

 Lujza radi kao šefica blagajne u pozorištu i ima muža glumca koji

 je mnogo voli. Ali vremenom, sav taj život koji ona vodi je bio

 privid i pronalazi slučajno u antikvarnici knjigu ,Elegancija'...

  

 Ona na početku blago počela pratiti savete iz knjige i što ih više

 primenjivala u praksi, svet oko nje se izmenio. Bilo je i negativnih

 i pozitivnih posledica, Lujzin lik u nekim trenucima podsećao

 na Bridžet Džouns (blagi -).

  Preseljenje kod prijatelja Kolina i novopečene prijateljice Raj

 (trebalo je njeno ime da bude Heven, ali izgleda da prevodilac

 Lazar Milosavljević svesno hteo prevesti njeno ime) bilo 

 simpatično, ozbiljno i zabavno za čitanje.

  Poglavlja sa psihoterapeuškinjom su me žestoko zamorili i bilo mi

 lakše što tih poglavlja nije bilo više.

  Nakon razvoda od pozorišnog glumca, upoznala dva muškarca i

 samo jedan ispao normalan, čovek i onaj pravi za Lujzu (bila sam

 pozitivno iznenađena što je baš tog odabrala).

 Super je što se poglavlja zovu po nekom pojmu elegancije od A do

 Z (na engleskom su početna slova, a nazivi su prevedeni na 

 srpskom). 

  Ocena 8.5

 

  

Suzan ubeđuje Foa...

 

 Dž.M Kuci (Džon Maksvel) je južnoafrički pisac, esejista,

 prevodilac, lingvista i dobitnik Nobelove nagrade u 2003. godini.

 Preselio se u Australiju 2002, a četiri godine kasnije, stekao njihovo

 državljanstvo.

                                         

Suzan Barton je plutala na splavu i na jednom ostrvu zatekla Krusoa

 i njegovog nemog slugu Petka. Kruso nije preživeo plovidbu do

 Londona, Suzan ubeđuje Danijela Foa da zapiše njene memoare...

  Mislila sam da će biti zamršena, komplikovana radnja i prerada

 dobro poznate priče zvanu Robinson Kruso. Zapravo, ima ozbiljna

 pitanja na račun kolonijanizma (radnja se dešava početkom 18.

 veka), rasizma, položaju žena, nasilja, slobode, sećanja (usmenih

 i pisanih).

 Suzan je probala razumeti Petkovu pravu prirodu nakon što su

 

 dospeli u civilizaciju i počela da sporo gubi konce. Fo na početku

 rado hteo pomoći njoj, ali kasnije bilo sve to radi koristi i proslavio

 sebe kao pisca.

 Petko imao razlog biti suzdržan i jako rezervisan prema Suzan, delo

 u originalu je pisano 1986. (kod nas je prevedeno 2019.) i mislim 

 da je aktuelno i u naše, današnje vreme.

 Kraj, veoma dramatičan i treba da ga doživite svojim mislima i

 rečima. 

 Ocena 10

 

Ona traži bitan ključ

 

  Lusi Foli je britanska književnica trilera i misterija, a ona će biti 

 jedna od članica žirija za najbolju britansku knjigu.

 Instagram https://www.instagram.com/lucyfoleyauthor/.

 Fejsbuk stranica https://www.facebook.com/LucyFoleyAuthor/.

 Po delu sa ovog posta, trebalo početi snimanje filma pre tri godine

 (zasada, nema novih informacija povodom epiloga te stvari).

                                              

 Džesi je otišla posetiti svog starijeg brata Bena u Parizu i unutrašnji

 osećaj nije prevario Džesi. Njenog brata nema u njegovom

 pariskom stanu i ona traži ključ...

 Sa razlogom, Folijevu su nazvali modernom verziju Agate Kristi,

 oduševljena sam što su kratka poglavlja ispričana u prvom licu i

 svako od njih mogao biti osumnjičen za Benov nestanak.

  Nastojnica u poznijim godinama potiče iz jedne nama susedne

 države i ona na žalost morala biti nemi svedok i saučesnik za

 bogatašku porodicu, od kojih je jedan od članova osumnjičen.

 Ta petočlana porodica imala svoje bolove, ogorčenosti i međusobne

 netrpeljivosti i Benov dolazak za neke od njih bio težak ubod.

 U potrazi za istinom, ona morala proći trilersko misteriozne

 pustolovine i pronađe neočekivanog saveznika na tom putu.

 Dva poglavlja pred kraj, smislene akcije i drame i sam završetak mi

 bio na visokom nivou, Džes i Ben su to zaslužili.

 Velika šteta što se nije desila ekranizacija, bila bi sigurno 

 

 upečatljiva.

 Ocena 10

 

One i važno poučne pripovetke

 

  Žarka Svirčev je viša naučna saradnica u Institutu za književnost i

 umetnost u Beogradu. Dve godine (2022-2024), bila je jedna od

 članova žirija za Ninovu nagradu.

 Ona je priredila delo ,Nemiri između četiri zida', gde se nalaze

 srpske književnice koje su stvarale u prvoj polovini dvadesetog

 veka. Naslov dela je jedan od naslova pripovetke.

                                              

 Svirčeva napisala na 11 strana uvod i razloge zašto se

 Svirčeva odlučila za ovaj poduhvat. I svaka čast što je htela to

 učiniti, ovde sam znala samo za četiri autorke: Isidoru Sekulić,

 Milicu Janković (poznatiju kao Mir Jam), Desanku Maksimović i

 Jelenu Dimitrijević.

                                                 

 

  Dve pripovetke Isidore Sekulić (1877-1958) ,Krug' i ,Čežnja' su

 pesničko ozbiljan prikaz unutrašnjih borbi žena, šta u stvari žele i

 prirodu samog našeg pola.

                                               

 Tri pripovetke Milice Janković (1881-1939) navedene u ovom

 delu ,Bolničarka', ,Rat' i ,Čarape' su pokazale da ona ipak umela

 pisati smisleno, realno i valjano o ozbiljnim temama. Kod 

 bolničarke Leposave (to je bio jedan od Miličinih književnih

 pseudonima), nisam volela tu tugaljivost i pomirljivost da se

 ništa ne može promeniti po pitanju svoje ličnosti. Majka u delu

 ,Čarape' imala očekivanu potresnu reakciju.

                                         

 

  Zanimljivo što Jelena J. Dimitrijević (preporučujem da pročitate

 oba njena dela https://kulturiska.blogspot.com/2022/10/amerika-sa-ugla-nase-svetske-putnice.html)

 (1862-1945) odlučila da za pripovetku ,Amerikanka' kao glavnog

 pripovedača koristi mladog muškarca koji je bio jako zaljubljen

 u Amerikanku, u njenoj državi. Priča ima setnost, blagu komiku,

 lepršavost i šarm.

  Na žalost, nisam uspela pronaći neku fotografiju Milice Vulović

 (1903-1975), a ona je bila majka književnice Svetlane Velmar

 Janković (1933-2014).

  Nemir između četiri zida je jasan naslov i sa pričom da će uvek biti

 nemira, dobar spoj poezije i pripovetke.

                                             

 Desanka Maksimović (1898-1993) sa svojom pripovetkom

 ,Ludilo srca', govori o junakinji koja bila srčana da pomogne 

 jednom dečaku i uteši. Dok sam čitala tu pripovetku, osećala sam

 njen glas u ulozi glavne junakinje.

                                                   

  Pripovetka Anđelije Lazarević (1885-1924) ,Aneta' je o istoimenoj

 glavnoj junakinji koja nije zaslužila osude okoline, niti teška

 sažaljenja nakon jednog određenog događaja (na žalost, dešava

 se i u našem, današnjem svetu takve situacije).

                                                

  Doziv nečastivog, pripovetka od Danice Marković (1879-1932)

 je originalno, važno i upečatljivo delo o radoznalosti, sujeverju,

 duhovnosti i kako jedna žena koja sticajem okolnosti dospela u

 manje mesto, snašla u takvom prostoru.

                                              

  Jela Spiridinović Savić (1890-1974) i njena ,Gospođica Georgina',

 poučna priča o istoimenoj dami koja se duboko nada povratku jedne

 voljene osobe. Pripovedačica te priče je starija devojčica (moja

 procena je negde između 12-15 godina) koja želela na neki način

 pomoći Georgini. 

                                              

  Ja kao kći od Selene Dukić (1910-1935) je iskreno kritičko 

 razmišljanje pripovedačice o narušenom odnosu sa majkom.

 Milica Đaković (oko 1895. - oko 1945.) u delu ,Ujka Aksentije',

 radi se o medicinskoj sestri koja htela pomoći devojčici (devojčici

 i njenoj porodici trebao doći istoimeni ujak). Tragičan kraj bio za

 jednu od njih.

                                          

 Četiri pripovetke Milke Žicine (1902-1984), govore o devojčicama

 i ženama koje su u teškim i nepovoljnim položajima. Jedna od tih

 devojčica bila služavka u porodici koja je uzela pod

 svoje (sama Milka je bila služavka).

                                              

 Frida Filipović (1913-2002) u četiri pripovetke (sve četiri su 

 ozbiljno upečatljive na svoj način) pokazala borbe, tuge, 

 kratkotrajne radosti jedne tada savremene žene. Lako bi se iste 

 mogle smestiti u naše vreme, Konfeti bi bila dobra monodrama i/

 ili duodrama.

                                            

  Nadežda Tutunović Ilić (1910-1975) u svoje četiri pripovetke,

 pisala o međuratnom vremenu, sazrevanju žene i položaju 

 prigradskih porodica. Pripovetka koja me najviše potresla jeste

 ,Jelenino Badnje veče'. Žena iz te priče radila kao služavka u

 jednoj groznoj porodici, a i sama njena porodica ništa nije bolja

 (suprug, odvratna osoba).

 Ocena 10

  

Pre odlaska...

 

  Andre Asiman je italoamerički pisac, rođen u Egiptu. Po ovom 

 delu je bila uspešna ekranizacija https://kulturiska.blogspot.com/2019/02/u-letu-1983u-italiji.html.

 Ali na ovom postu, biće priča o memoaru.

 Sajt https://andreaciman.com/.

                                                

 Prvo poglavlje je o njegovom ujki Viliju, Vilijevim raznim 

 dogodovštinama, spletkama i sam Vili kao ličnost imao šarma,

 oštrinu i voleo dosta prigovarati. To mi je lično bilo najmanje

 zanimljivo poglavlje u memoaru, dok opet samom Asimanu bio

 jedan od najdražih/najstrožijih osoba iz uže porodice.

  Drugo poglavlje, bake Princeza i Svetica. Različite, dok sa druge

 strane se poštovale čisto radi reda. U glavi sam zamišljala 

  zanimljivu duodramu sa njih dve kao glavne, s' tim što bih je

 smestila u ovo trenutno doba.

  Treće poglavlje, stoti rođendan Asimanove prabake. Pre tog slavlja,

 bilo napetosti, stresa, mnogo briga i proslava na kraju dobro prošla.

  Četvrto poglavlje, jedan rat koji ostavio duboke i bolne posledice

 za obe strane njegove porodice.

  Peto poglavlje, Asimanove teškoće prilikom školovanja i 

 jedna profesorka pošto je bio dete stranaca baš ga

 mrzela i kažnjavala na grozne načine. Poseban utisak kod

 ovog poglavlja mi bio kad se njegova majka koja je rođena gluva  

 obračunala sa direktorkom te iste škole.

  Šesto, finalno poglavlje je o poslednjim danima u Egiptu. Mislila

 sam da će biti opisani kroz bes, ljutnju ili gorčinu, osetila sam 

 da tada Asaman kao tinejdžer polako sazrevao u tim teškim,

 tužnim trenucima (otišao iz Egipta sa samo 14 godina).

  Kulture, jezici, stavovi i postupci obe strane njegove porodice

 (primarni jezik im bio francuski, ali su govorili još četiri jezika) 

 su imali razlike i sličnosti. Mislim da su svi oni dali od sebe da

 autor zavoli i prihvati različitost u svojoj porodici.

 Čitanje ovih memoara mi bio osvrt u prošlost mnogobrojnih 

 

 članova porodica u prošlom veku.

  Ocena 9.5 

                                         

Jedna od tih crvenih duša...

 

  Pol Grevejak je francuski književnik i autor kratkih priča.

                                          

 

                                          

 Moskva, Sovjetski Savez.

 Vladimir Katuškov je cenzor u Odeljenju za književnost i 

 izdavaštvo, dok Pavle Golšenjko je kino operater. Postali su 

 prijatelji, a njihove institucije svakodnevno zabranjuju, cenzurišu ili 

 drastično skraćuju umetnička dela autora koji pokušavaju da se

 probiju nakon Staljinove smrti. Jedan od njih

 odlučio...

  Vladimir se više pojavljuje i sigurno

 postoje još neka dela gde su osoba ruske i 

 ukrajinske nacionalnosti bili ili su prijatelji.

 Grevejak ozbiljno prostudirao sovjetsku kulturu,

 politiku i tu groznu stvar zvanu cenzura+gušenje

 originalnog, iskrenog stvaralaštva (možete ih

 videti u odeljku ,Bibliografske reference').

  Ženskih likova nema puno, a najupečatljivije su

 mi bile Argafena (veoma napredna žena u

 svoje vreme), Vladimirova majka i Natalija

 (Natalija će biti ključna osoba u 3. delu ,Tri ja').

  Razumela sam Vladimirove motive da razotkrije

 licemerje države, svog posla i politike i očekivano,

 to je ostavilo gorke i teške posledice.

 Pavlova dalja sudbina, pretužna i jako bolna,

 prošao jednu dugu i veliku muku (na sličan način

 su prošli većina iz njegove generacije na polju 

 književnosti i filma).

 Jedina i najveća zamerka jeste što ovo delo bilo

 pisano u trećem licu. U nekim rečenicama, nisam

 osećala emocije i snagu ove obimne i važne priče

 i da je bila pisana u prvom licu (Vladimir da 

 bude pripovedač), onda bi ovo delo dobilo

 maksimalnu ocenu.

  Ocena 9