Smrtonosna motoristika je bila drama Aleksandra Ace Popovića
koja premijeru imala 10 dana nakon njegove smrti (19. oktobar
1996.) u Subotičkom narodnom pozorištu (pogledaću i tu verziju).
Ovde će biti verzija iz Ateljea 212 iz 2007. godine, koju su
dramaturgiju radili Egon Savin i Nebojša Romčević (samu predstavu
režirao Egon Savin), dok ovu televizijsku adaptaciju radio
Milivoje Miško Milojević.
Ateljevska verzija bila odigrana 134 puta, premijeru imala
2005, a 10 godina kasnije imala poslednje izvođenje.
Marela bila u bolnici sa još tri žene i kasnije otkrila da njen
momak Dule varao sa Silvanom Havajkom. Dule shvati da je
pogrešio oko Silvane, pokušava se vratiti Mareli...
Isidora Minić (Marela) bila odlična u glavnoj ženskoj ulozi žene
koja bila jako odana Duletu i on je gadno povredio. Tražila
se u vezi sa osobom koja je potpuno drugačiji životno
intelektualni nivo (jako suprotan od Duleta) i lako
uspostavila odnose sa tri žene.
Ankica, (veoma dobra Milica Mihajlović, opet imala jače uloge od
ove), Marica (jako dobra Tanja Pjevac, šteta što njen lik bio
sporedan i najmanje pričao od ženskih, sporednih likova) i Anica
(Ana Franić sa njenom glumom ovde bila ravna linija).
Dubravku Mijatović (Silvana Havajka) su uspešno spoljno poružneli
i što se tiče njene glume, čista desetka.
Nenad Jezdić kao Dule bio najubedljiviji u monologu, pevanju i
malo plesu, njegov lik shvativši veliku, posebnu grešku pokušao
dobiti drugu šansu. Dule je preemotivan, burnog ponašanja,
radi nestabilan posao i ne drži se pravila.
Mladen Andrejević (profesor istorije Svetislav Sveta Apostolović)
ubedljiva gluma osobe koja po ličnosti, postupcima i razmišljanju
potpuno suprotan od Duleta (ozbiljan, odmeren, zaposlen i drži
se pravila).
Velike pohvale za Sofiju Juričan (medicinska sestra Pavica) koja
odglumela taj lik sasvim prirodno.
Nađa Sekulić (Milisava policajka), jedna od najupečatljivijih
sporednih uloga.
Mihajlo Miša Janketić (čika Dragi), živopisno i maestralno
odglumio čoveka naše svakodnevnice, baš dobar bio i Nenad
Ćirić (kafedžija Gane).
Par epizodista nije bilo potrebno, scenografija svesno bila
jednolična, mračna i sa malo promene rekvizita, delovi sa
pevanjem (na kraju same predstave iskreno to nisam očekivala)
su mi bili između smešnih i čudnih.
Predstava ima smeha, važnih tema za razmišljanje i razgovore i
dirljivosti (ljudi koji žive prosečnim i pomirljivim životom su
tu prikazivani ljudski i gledalac se može poistovetiti sa njima).
Ocena 9
Нема коментара:
Постави коментар