Ne laže...

 

  Ferida Duraković je bosanska književnica i njena radna biografija

 je jako obimna https://www.laguna.rs/a2385_autor_ferida_durakovic_laguna.html.

                                                

  Prvi deo ove knjige je o devojčici koja se na svoj način upoznaje

 sa smrću, bolesti, ratu, porodičnim odnosima.

 Naslovnica knjige je i jedno od poglavlja koje mi nije leglo, 

 najdirljivije i najupečatljivije poglavlje su autorkini mejlovi

 sa prijateljicom pesnikinjom Tatjanom Lukić (tu se nalaze 

 samo Tatjanine reči i odgovori u tom poglavlju).

  Posle čitanja tog poglavlja, svako poglavlje mi bilo sve bolje,

 

 snažnije, jasnije i prave slike odrastanja jedne osobe. I poglavlje

 posvećeno majci je teško, jako emotivno, opet odlično opisano.

   U nekim trenucima, nije mi leglo što su poglavlja hronološki

 razbacana, pogotovo u prvom delu knjige.

  Ocena 8.5 

Razgovori iz '95 sa...

 

  U švedsko finskoj produkciji, napravljeni su dokumentarni razgovori

 širom Evrope, odnosno u glavnim gradovima evropskih država.

 Razgovori su obavljeni preko stotinu osoba, uzrasta od 15 do

 30 godina.

 Sagovornici sa kojima je bio vođen razgovor su Indira

 Durmić (tad je imala 26) i Feđa Štukan (tad je imao 20) i to je bila

 1. epizoda tih dokumentarnih razgovora.

                                                 

 

 Tražila sam ima li još epizoda te dokumentarne emisije svuda

 po Guglu i Jutjubu i na žalost nema.

  U ovoj epizodi, više pažnje su posvetili Feđi (mogli su na

 neki način prikazati oboje podjednako), on i Indira su imali

 smislene stavove i odgovore.

  Jesam ovo kratko opisala, ali mislim da će većini vas svideti,

 proširiti neke od vaših stavova i naterati ova epizoda na

 razmišljanje.

  Ocena 10   

14 priča o Gavrilu Principu i sarajevskom atentatu

  Oduševilo me što totalno različiti pisci sa ovih prostora koji

 su raštrkani po svetu se ujedinili, radi pisanja odlične knjige o 

 njemu i tom događaju.
                                              

 Kratak opis

 Četrnaest priča su fenomenalno različite. Od toga da se

 Princip vratio u ovu haotičnu sadašnjost, Ferdinand govorio

 svojoj ženi Sofiji pred smrt, teoretičari zavere se raspravljaju o

 tom atentatu i šta se moglo desiti drugačije tog 28. juna 1914.

 godine. Jednu od tih priča napisao poznati muzičar iz jedne

 grupe i autor kultne emisije iz osamdesetih...

 Knjiga je za ljubitelje šta bi bilo kad bi bilo fazona,lakog, 

 književnog i pomalo narodskog jezika (onog dobrog) i skup

 različitih priča. I da, jedna od ovih priča je istinita.

 Ocena 10/10 

Oni su spašavali živote u užasu na ovim prostorima. On posebnu devojčicu A na kraju...

                                                               

   Edo Jaganjac je bio mladi hirurg u sarajevskoj vojnoj bolnici, 

 radeći sa svojim kolegama u spašavanju osoba teško obolelih i

 ranjenih tokom ovog zla u bivšoj SFRJ. U tu bolnicu stiže teško

 ranjena petogodišnja devojčica tokom granatiranja Sarajeva u julu

 1993. godine. Majčina devojčica je pokušala zaštititi svojim telom i

 na licu mesta je preminula. Devojčicu Irmu kobno pogodio geler

 (krhotina granate), podsećala ga na njegove male ćerke i poseban

 cilj. Spašavanje što pre moguće njenog života. Nedužnog i 

 nevinog. Osam teških, napetih i neizvesnih dana se odvijala borba 

 između Irminog života i smrti.

 Edova žena i ćerke se godinu dana ranije evakuisale

 iz Sarajeva. Na početku je Irma bila svesna, nije osećala bol i

 normalno komunicirala sa doktorima i medicinskim sestrama. 

 Nekoliko dana kasnije, njeno zdravstveno stanje se drastično

 pogoršalo, doživela kratku kliničku smrti i jedino rešenje bilo hitna 

 evakuacija iz opkoljenog, ratnog Sarajeva, izlečenje i oporavak u 

 evropskoj klinici. Uslovi u vojnoj bolnici su bili noćno morni, 

 komplikovano, nemarno i ravnodušno radile ,institucije' zadužene 

 za te evakuacije i oporavke za vreme ratnog stanja.Eda proganjao 

 jedan sredovečni čovek sa molbom da se sastane sa majkom u 

 razmeni sa pacijentom (majka tog čoveka

 se nalazila na drugom kraju Sarajeva,razmena se dobro završila). 

 Bilo je hitno spasiti Irmu što pre. Geler je uleteo s' leđa i oštetio 

 kičmu i creva. Crveni Krst u ovakvoj situaciji se pokazao jadno. 

 Bile su ,komisije' koje se sastajale dva puta godišnje i samo ko je 

 bio životno ugrožen (Irma je to bila) mogao to pravo iskoristiti. U 

 knjizi se kratko pominje mladić zvani Morison (zbog kose kao 

 Džim Morison) i još par pacijenata. U bolnicu je došao tadašnji 

 generalni sekretar UN-a

 Butros-Butros Gali i jedan od amputiranih pacijenata je pljunuo

 ispred njega. Edo kucao na sva moguća vrata, molio svog rođenog 

 brata (brat mu nije više radio u takvoj instituciji, kad se desilo sa

 Irmom), telefonirao i uživo tražio od tih osoba da ga saslušaju o 

 Irmi i uskoro je spasiti. I neverovatno. Svi najveći i najmoćniji 

 inostrani mediji su apelovali za Irmu, kad se svi u bolnici najmanje

 nadali, posebno Edo. Tadašnji premijer Velike Britanije Džon 

 Mejdžor poslao avion po nju, bila smeštena u najbolju dečiju 

 bolnicu, svi nepoznati ljudi joj slali poklone i želje za oporavak. 

 Dan pre njene konačne evakuacije, ona je bila u komi i Edo mislio 

 da ona neće preživeti put. Dan posle njene operacije, doktori su 

 njenom ocu rekli da će ostati paralizovana od vrata naniže. Nakon 

 njene evakuacije za samo par nedelja, ceo svet se ponudio da 

 smesti i izleči sarajevske ranjenike. Tu akciju su nazvali ,Operacija 

 Irma'.

 U aprilu 1995. godine, od posledica zapetljanih creva, preminula je

 Irma. Samo da su je evakuisali dan ranije, imali više sluha te

 ,institucije', ona bi bila živa i danas imala 27. godina. Mediji je 

 nazvali ,Sarajevska princeza'. Njen otac i mlađa sestra student su u

 Londonu. Šta se sve dešavalo unutar i van ove vojne bolnice, to je

 jezivo i strahovito. Jedan od Edovih kolega imao problem po

 pitanju nacionalnosti i on ni dan danas ne može shvatiti i podneti

 mrzitelje tuđe nacionalnosti. Kao i svi normalni ljudi. Sram za sve 

 te ,institucije'!!! Edu i njegovim kolegama treba dati sve počasti za

 svu brigu i spašavanje svih pacijenata. On sa svojom porodicom

 živi u Pragu. Pisanje ove ozbiljne, surove i teške istine mu došlo

 kao neka terapija i on nekad sanja Irmu kako čvrsto drži plastičnu

 lutkicu. Sve pohvale i naklon za Eda Jaganjca.

 Ocena 10/10