Staro kotorska...

 

  Lukrecija iliti Ždero je staro kotorska tragikomedija koju stvorio 

 nepoznat autor iz 17. veka i 1972. godine Anton Kolendić je 

 preradio i dopunio ovo delo. 

 Pozorište na Terazijama prikazalo svoju verziju 1994. i 1995. godine,

 dobila 9 Sterijinih nagrada (jedna od najvećih nagrada za našu

 pozorišnu scenu,  nazvana po dramskom piscu i komediografu

 Jovanu Steriji Popoviću), reditelj bio pokojni Jagoš Marković

 (umro je u septembru prošle godine).

 Televizijska varijanta sa ovog posta je iz 1996. godine i reditelj

 bio Slobodan Radović.

                                         

    Džono i Lukrecija treba da se venčaju, ali u njihovom odnosu im

 probleme pravila njegova majka Elena, Ždero, dok Skapino nedužan

 se umešao...

  Uvodni deo sa Franom (dosta ubedljiv Nebojša Kundačina) ima

 razloga zašto je između redova. Danica Maksimović u ulozi stroge

 i opasne majke mi bila između strašnog (vizuelno sa prenaglašenom

 šminkom i grimasama) i smislenog (u vidu glume svog lika).

 Goran Šušljik izvrsno odglumio momka sa fizičkim smetnjama

 i otežanog govora Skapina, koji se nedužan umešao u razdvajanju

 Džona (Vladan Savić, široj publici poznatiji kao Ivan Ožegović

 u seriji ,Igra sudbine') i Lukrecije (Maja Noveljić Romčević, u

 periodu predstave samo Noveljić).

  Sa glumom Vladana Savića sam bila ozbiljno zadovoljna i svakako

 bolja od uloge Ivana Ožegovića (iz te serije otišao prošle godine,

 što je +), dok u slučaju Maje Noveljić Romčević sam bila pola da

 pola ne (ona zajedno sa kolegom Janošom Totom bila odlična

 u predstavi ,Paradoks' https://kulturiska.blogspot.com/2024/05/trebalo-bi-reobnoviti-ovu-predstavu.html).

 Janoš Tot kao Ždero upečatljiv i dirljiv (ovo drugo u poslednjim

 minutima predstave), muzika koju komponovao Ljuba Ninković

 ok, koreografija mogla biti upečatljiva i sa više ukusa.

  Sa jedne strane, nisam mogla razumeti zašto je dobila 9 Sterijinih

 nagrada, a opet ipak ima par pluseva (dosta dobra glumačka

 postava, tok radnje, muzika).

  Bila je gledljiva po mom mišljenju, a ocena je...

  Ocena 6.5

Trebalo bi reobnoviti ovu predstavu

 

 

  Paradoks je pozorišna predstava sa Pozorišta na Terazijama

 zasnovana po komadu Nebojše Romčevića i režirao Milan

 Karadžić.

 Premijera bila 2001, ovde je televizijska adaptacija iz 2004. koju

 režirao Miško Milojević.

                                            

  Supružnici koji žive turbo negativnim i duhovno jadnim životom

 Bosa i Bora su stali na pogrešnu stranu povodom

 jedne nezgode i posebni su društveni preletači.

 Visokoobrazovani supružnici koji nemaju dostojanstven život 

 (zbog vladajuće negativne turbo društvene kulture) Katarina Kata

 i Aleksandar Leka se umno i moralno klackaju oko toga kako u

 ovoj sadašnjici treba živeti...

  Ni posle dvadeset godina (otkad je ovaj snimak predstave), tih

  gorući problemi na žalost nisu nestali, niti su uklonjeni. Trebalo bi reobnoviti ovu predstavu, jer ima važnih,

 opomenjujućih i kritičkih pouka, glumačka postava je bila za

 ozbiljnu desetku: Maja Noveljić Romčević (Kata), Duško Radović

 (Leka), Dragica Ristanović (Bosa), Janoš Tot (Bora), Ivana

 Knežević (Super Beba), Dragan Vujić Vujke (ministar).

  Shvatila sam zašto su Kata i Leka bezbroj puta klackali oko toga

 da li treba se stopiti sa tom turbo masom ili uprkos tome ostanu

 koliko toliko svoji i normalni. Previše vladaju osobe/parovi kao

 što su Bosa i Bora (malo mi ih i žao što su preletači i zadojeni tom

 turbo gadnom kulturom) i namnožilo se takvih kao što je ministar

 i super Beba za ovih dvadeset i više godina. Sadašnje 

 super Bebe manje su naivne, pucaju ozbiljno na ,visoko', imaju

 armijsku podršku preko društvenih mreža i nisu zadovoljne sa

 prosekom.

  Ocena 10

Operetsko morski akvareli

 

 Ivo Tijardović (1895-1976) je bio hrvatski kompozitor, scenograf,

 kostimograf i bavio politikom (bio gradonačelnik Splita 1942-1943).

 Premijera njegove operete ,Splitski akvarel' je bila 1928. godine

 (navodno, stvorio je za dve nedelje),

 Pozorište na Terazijama imalo više premijera (1963 i 1978.).

 Ovde će biti priča o trećoj verziji (televizijska verzija) iz 1984,

 reditelj i koreograf Miljenko Štambuk.

                                             

Događanja u Splitu između dva svetska rata, ujedno prati dva para...

 Glavni par u ovoj priči su Marica (Gordana

 Kesić) koja živi sa roditeljima Tomom (Jovan Antić) i Jovanom

 (Lidija Bulajić) i voli mornara Tončija (Dušan Nedić).

 Drugi par su Lešandro (Rade Marjanović) i Perina

 (Tanja Bošković).

  Glavni par su tu Marica i Tonči, glumačka postava je odlična

 bila, pesme visoko i valjano otpevane, velike pohvale za

 kostime, ples, horiste i scenografiju.

 

 Opereta ima zaplet koji nije prekomplikovan, sumoran i zamoran

 za gledanje, oduševile su me solaže plesača i horista ovog

 pozorište i može komotno da gleda cela porodica. Bilo bi 

 zanimljivo da se to delo reobnovi na otvorenom u Splitu, Tonči

 Huljić blago rearanžira muziku (znam da će neki da zavrte očima

 na pomen njegovog imena, ali mislim da bi on mogao biti

 kompetentan za to).

  Bilo bi fino da se stvori nova verzija u formi filma od sat i po ili

 mini serije od četiri epizode.

  Ocena 10

Ovaj tata...

 

 Tone Patrljič je slovenački pisac, dramaturg i nekadašnji član

 tamošnjeg parlamenta.

 Pozorište na Terazijama je izvelo njegovu predstavu ,Moj tata

 socijalistički kulak' (kulak je dobrostojeći seljak, a ima i više

 značenja https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9A%D1%83%D0%BB%D0%B0%D0%BA) po kom je

 iste godine bio snimljen istoimeni film (1987.).

 Reditelj naše varijante (prevedena je na srpski) je bio Radoslav 

 Dorić, premijera bila 1984, dok video je iz 1986. i režirao je za

 televizijsku verziju Arsenije Milošević.

                                         

    Joža Malek je preživeo Drugi svetski rat i konačno ujedinio sa

 svojom porodicom. Malekovi su neočekivano hektar zemlje za

 obrađivanje, ali porodica ima nove nezgode i zgode...

  Radisav Raka Radojković (Joža) mi simpatično i upečatljivo

 odglumio čoveka koji sa porodicom neočekivano dobio i izgubio

 hektar zemlje. Njegov lik upao u razne blago smešne zablude i

 uloga mu legla kao da je van scene takav.

  Ljiljana Stjepanović (Jožina žena Mimika) i Dubravka Živković

 (kći Olga) su bile odlične, Mihailo Jevtić (sin Tinček) mi bio 

 između solidne i blago iritantne glume (ovo drugo je u pitanju

 recitacija, pošto njegov lik blagi filozof koji pravio zvrčke gde

 tata bio najveći krivac).

 Aleksandar Hrnjaković (Vanč, Jožin rođeni brat) dobar, Milan

 Pantić (župnik) odbojno odglumio, Dušan Golumbovski (Medved)

 se kratko pojavljuje, ali je bio upečatljiv.

 Irena Prosev (Tinčekova učiteljica) odglumila dobro tipičnu 

 učiteljicu sa tog perioda (posleratni).

  Scenografija i kostimi su bili u tom ruhu, replike i dijalozi 

 razumljivi i lako sam ih pratila, jako otvoreno govorila o tadašnjoj

 vlasti i određenim političkim nezgodama.

 

  Kraj predstave mi bio sasvim ok, očekivala sam da će ta

 predstava biti u nekom drugom pozorištu, ali ova glumačka postava

 uspela to izvesti smisleno i ne bude karikatura tih porodica

 koje su to stvarno doživele.

  Mislim da ta priča više nije aktuelna u trenutnom veku, sa druge

 strane vam preporučujem da pogledate.

  Ocena 9.5

Da li bi se Nušić smejao ili čudio ovoj verziji njegove komedije?

 

  Komedija Branislava Nušića ,Put oko sveta' spada među slabija

 njegova dela (i velikanima se to dešava), a sve će biti jasno kada

 budem u ovim redovima iznela utiske o istoimenoj muzičkoj

 komediji Pozorišta na Terazijama iz 1984.

 Reditelj bio Josip Lešić, dok televizijsku verziju (priloženu ovde)

 režirao Arsa Milošević.

                                               

  Jovanče Micić je Jagodinac koji rešio da otputuje oko sveta, a na

 tom putovanju se sretao sa zgodama i nezgodama...

  Odgovoriću na pitanje sa naslova ovog posta. Mislim da bi mu

 spoj modernog mjuzikla iz osamdesetih i dijaloga iz 1911. (tad je

 napisao ovu komediju) bio potpuno čudan (što i meni bilo tako u

 90% slučaja).

 Radisav Radojković u naslovnoj ulozi imao hitične grimase i glumu,

 ta uloga mu stajala kao salivena. Dragan Laković u dualnoj

 ulozi (Profesor u Jagodini i Čovek sa nogom na putovanju sa

 Jovančom) izneo fenomenalno obe uloge i po mom mišljenju, trebao

 dobiti barem dve složene pesme da izvede.

  Tanja Bošković (Juliška) baš ništa posebno, kao i Milenko Pavlov

 (Sava Cvetković), oboje su mi bili mnogo bolji u predstavi 

 ,Ljubavno pismo' iz 1984. (post https://kulturiska.blogspot.com/2023/10/druga-predstava-ljubavno-pismo.html).

  Rade Marjanović i Danica Maksimović kao glumac i glumac

 (zar im nisu mogli dati imena :-/) izveli neke preglupe pesme i

 samo jedan gde su ona i Tanja pevale o ženama bio najbolji 

 i jedina smislena od svih pesama (te pesme smislio Milovan

 Vitezović, a on je imao bolje scenarističke i književne radove).

  Ova pozorišna komedija je sklop veoma čudnog, besmislenog

 prenatrpanog, kičastog i priznajem da se jesam (veoma malo)

 smejala nekim štosevima. Predstava nalik ovoj bi u sadašnjici

 bila dočekana na nož, ismevana žestoko i veoma brzo nestala sa 

 repertoara.

  Mislim da bi mogla biti napravljena ozbiljnija, smislenija i

 kvalitetnija verzija ovde predstave (imamo kadar za to).

 Ocena 3/10

Druga predstava ,Ljubavno pismo'...

 

 Kosta Trifković (1843-1875) je bio naš književnik, najpoznatiji

 po delima ,Izbiračica' i ,Ljubavno pismo' (ne brkati ovu drugu

 predstavu sa istoimenom predstavom koju režirao Branko

 Kičić https://kulturiska.blogspot.com/2022/09/pismo-napravilo-zbrku-kod-dve-porodice.html).

 

 Miroslav Belović za osnovu uzeo ,Ljubavno pismo' i ubacio još

 neke Trifkovićeve jednočinke, premijera je bila u Pozorištu na

 Terazijama 19. juna 1982, a tv verzija sa ovog posta je iz 1984.

 Reditelj ove verzije, Dejan Ćorković.

                                                

  Sluge Jelica i Jovan se ispričali i odmorili, on zaspao u 

 gospodarevom kućnom ogrtaču, sa snovima o ministarskoj penziji.

  Evica dade Jovanu ljubavno pismo da preda određenoj osobi, a

 on zaboravi da pošalje to pismo, jer je ponovo zaspao...

  Polovičnog sam mišljenja da spoj ove jednočinke sa ostalima

 (jedna od njih je ,Na Badnji dan', a ona je u drugom činu ove 

 predstave) bio skladan i u toku radnje.

  Prvi čin mi bio na početku blago šaljiv i Aleksandar Hrnjaković

 kao sluga Jovan bio originalno zabavan.

  Problem oko tog ljubavnog pisma kao trebao biti šaljiv, a zapravo

 se uopšte nisam nasmejala (ako mislite suprotno, poštujem).

  Žarko Radić i Danica Maksimović (Laza i Sofija Dražić) su 

 odvojeno bolje glumili, Rade Marjanović i Tanja Bošković

 (doktor Vidić i njegova žena Marija) zabavniji u paru.

  Kad je trebala Marija odabrati ko će glumeti u dobrovoljnoj

 predstavi (sve predstave su bile izvedene u kući Vidića), po mom

 ličnom mišljenju bila bolja jednočinka ,Na Badnji dan'.

  Ljiljana Stjepanović briljatna u ulozi dame u četvrtoj i poslednjoj

 jednočinki, Dubravka Živković kao mlada dama Evica (od koje je

 zbrka zvana pismo i nastala) nije nešto odglumila, a i njen lik se

 ne pojavljuje često i duže.

 Kostimi i scenografija, za desetku. Muzika i koreografije, dve 

 ocene manje.

 Kad bih birala između savremenog ,Ljubavnog pisma' i ovog sa

 19. veka (radnje su potpuno različite i zapleti, ali je pismo 

 zajedničko), odabrala bih prvo ,Ljubavno pismo'.

   Ocena 7